Premijer Vučić ili se pravi ili zaista ne shvata zašto su se Srbi ceo 19. vek borili za podelu, a ne jedinstvo vlasti.
Kraljevina Jugoslavija je demokratiju unazadila, a komunisti su je potpuno uništili. U ime „napretka“ su nametnuli jedinstvo vlasti. Ubeđena u sopstvenu bezgrešnost, njihova stranka je ukidanje slobode proglasila uvođenjem stabilnosti, neslaganje je izjednačila sa izdajom, a izbore svela na dizanje ruku. Teške demokratske lekcije naučene pre komunizma su obrisane iz živog pamćenja građana. Zato smo 1990. u višestranačju pogrešno videli demokratiju.
Višestranačje nije demokratija, ako nema slobodnih medija i ograničavanja vlasti. Ustav deli vlast na skupštinu, sud, vladu i predsednika, da bi građani mogli jednom vlašću da se zaštite od bahatosti druge. Međutim, mi biramo vlast koju onda nemamo čime „dovesti k poznaniju prava“, kako reče Njegoš. Zbog naopakog izbornog sistema, vlada kontroliše skupštinu, a preko nje i ustavni sud, jer sudijama od skupštine zavisi položaj. Vlast je neograničena. Nedavno ukidanje redovnog skupštinskog zasedanja je korak ka otvorenoj diktaturi.
Sada jedino predsednik/ca može bar malo zauzdati premijerovu samovolju. Kao komandant vojske, predsednik/ca suštinski sedi u Karađorđevoj stolici. Karađorđu nije osporavano vojno, ali jeste političko vođstvo. Tim sporom kreću naše ustavne borbe, stotinu godina doziđujući ustave i zapreke srpskim vlastima, tako gradeći lične i političke slobode srpskih građana, oličene u ustanovi srpske narodne skupštine. Ukidanje skupštine 1. marta 2017. je zato izdaja veličanstvene istorijske borbe Srba za slobodu.
Vuk Karadžić piše knjazu Milošu 1832: „Najmudriji vladalac, koji je makar sve vreme svoje mladosti proveo učeći se vladati, opet ne može, kao što treba, sam državom upravljati… za jednog čoveka teško ŠjeĆ i jednoga malog sela svim poslovima upravljati… a kamo li čitavom zemljom… najmudriji i najučeniji vladalac ŠjeĆ opet čovek, podložan svim strastima i slabostima ljudskim, pa bi mogao u ljutini ili u kakoj drugoj ovakoj strasti kome krivo učiniti.“
Milošević je u ime „stabilnosti“ sprovodio samovolju. Sukobi Koštunice sa Đinđićem i Tadićem nakon Petog oktobra nisu izgovor da se vratimo samovolji jednog lidera. LJutiti premijer Vučić reče da neće „zvocanje“ predsednika. Hoće „jednog pilota“. Spas od anarhije kojom nas premijer plaši nije u samovlašću. Spas je između, u usavršavanju demokratije, slobode govora i podele vlasti, na tragu lekcija ispisivanih do 1918.
Premijer godinama ne podnosi obećavanu ostavku na položaj sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Možda se plaši da će ga nezavisni predsednik smeniti i tako otvoriti neugodne teme? Recimo, najviši državni organi su „složno“ zaključili da za helikopter i sedam mrtvih niko nije kriv, a kriminalno rušenje privatne imovine u Savamali nije bitno. Vlast ostade „jedinstvena“, porodice u crnini, narod uplašen, investitori nesigurni, a država ugrožena. Nezavisni predsednik može i mora „pokvariti“ to „jedinstvo“ i tražiti istinu.
U „Knjizi o Milutinu“, razočarani poručnik Radović zaključuje: „Mi isterasmo Turke, a naše nam age i begovi zasednu za vrat. Pobedimo i Švabe, i Nemce, i Bugare, a naše nam ulizice slobodu opogane.“ On je prepoznao ličnu i nacionalnu slobodu kao međusobno uslovljene. Nema jedne bez druge. Vlastoljublje gazi ličnu slobodu u ime stabilnosti, lažno predstavljajući neslaganje kao neslogu i „zvocanje“.
Ni sloga ni sloboda nisu jedinstveni koncepti. Na primer, postoji sloga u odlučivanju i sloga u sprovođenju odluka. Zahtevati slogu u odlučivanju znači ili diktaturu ili političku paralizu, jer se nikad neće svi složiti. Recimo, SFRJ je zahtevala slogu u odlučivanju, ali ne i u sprovođenju odlučenog. Zbog prvog je gušila slobodu govora i otežala sopstveno političko odlučivanje. Zbog drugog je propala.
Nasuprot tome, davne 1858, srpski građani Podrinja, Kruševca, Gružanskog, Lepeničkog i Jaseničkog sreza, zahtevaju: „da se dozvoli od Pravitelstva „vlade“ da bude odsada slobodna štampa; jer je ovo za javnost popravke najbolji put, a i najveće merilo za održanje pravičnosti a bogme i jedino najkrasnije sredstvo, da se nekim samovoljama, od koji mnogima sreća i sami životi zavise, na put njine obvladane strasti stane….“
Srpski političari koji bi da budu državnici moraju odbiti jugoslovensko iskustvo samovlašća kao rešenje nestabilnosti. Samovlašće osigurava propast, kao što su videli kralj Aleksandar, Broz i Milošević. Iskustvo srpske demokratije je sofisticiranije, jer u politici raspoređuje slogu i neslogu tamo gde su najkorisnije. Nesloga je korisna u raspravljanju i stvaranju državne politike, a sloga u njenom sprovođenju. Recimo, Tucovićevi socijalisti su slobodno kritikovali oslobođenje Kosova 1912. i naoružavanje srpske vojske 1914, ali u mobilizaciju su i morali i hteli. Premijer ovo ne razume i time ugrožava državu i građane. Vreme je za predsednika/cu koji će „zvocati“!
Autor je projekt menadžer CIRSD-a
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
