Samokritika i kritika Kriznog štaba

1) „Istorijska greška ostaje na nama to što smo mislili da se sa gašenjem vanrednog stanja gasi i epidemija“.

Vanredno stanje je prestalo 6. maja, kada je novootkrivenih građana pozitivnih na kovid 19 zvanično bilo 114 (stvarni broj je bio mnogo veći).

Svakom iole obrazovanom laiku, a ne samo lekaru, jasno je da stotinak rezervoara zaraze predstavlja tempiranu bombu koja će dovesti do velikih nevolja ako se previše olabave mere sprečavanja i suzbijanja.

Posebno je takav ishod bio predvidiv kada je KŠ, bar za javnost, praktično prestao da postoji na šest nedelja, sve do sprovedenih izbora.

2) „Mi smo bili ubeđeni da će virus leti imati manji potencijal“.

Čak i epidemiolozi koji ne prate literaturu bili su početkom proleća upozoravani preko zajedničke korespondentske mreže da je uzročnik SARS-a, rođeni brat izazivača sadašnje epidemije, besneo sve do jula 2003, a nastavio bi da se rasejava i preko leta da nije suzbijen energičnom akcijom, po odlučnosti i obimu bez presedana tokom prethodnih četvrt veka.

3) „Tada nismo znali ni za aerogenu transmisiju virusa“, uz umirujuću poruku: „To je nešto novo što znamo“.

Teško da bi neki student položio ispit iz epidemiologije ukoliko ne bi znao da u vazduhu ima „kapljica iz kojih je isparila voda“ i da su one mogući put prenošenja kovida 19.

Još pre nego što su se otopili snegovi, Kinezi su izolovali čestice novog virusa korona s klima uređaja u bolesničkoj sobi (tamo su mogle da dospeju jedino preko aerosola).

Čak i da je nekima ili svima iz KŠ promakla ta vest, namučili bi se da navedu bolesti organa za disanje za koje bi kategorično isključili aerosol (kapljična jezgra, nukleuse) kao mogući put prenosa.

Koji su razlozi ovakvog posipanja pepelom? Mada smo grešili, činili smo to iz neznanja, a ne iz loše namere? Eto priznasmo, to su naši navodni gresi, ali nam sada ne tovarite one prave i teže? Oprost tražimo za KŠ, kao kolektivno telo, jer u njemu, kako vidite, ima pojedinaca sposobnih za samouvid?

Prođe već pola godine naše borbe sa pandemijom, pa je ovo prilika da podvučemo crtu. Istina je da je gro i stručne i laičke javnosti bar dva meseca zdušno podržavao KŠ i to ne zbog njegove bezgrešnosti, već zbog razumevanja za delikatnost situacije.

Postojala je svest da bi se svako od nas bar nekad okliznuo, samo da se našao na tom nezahvalnom terenu u nametnutim uslovima pune neizvesnosti.

Zato su preterivanja i krutosti u pogledu ograničavanja kretanja ljudi i kučića dugo primana sa razumevanjem ili, bar, sa uzdržanim nezadovoljstvom. Uz to, neostvarive odluke KŠ pripisivane su, uglavnom s pravom, slabosti zdravstvenog sistema, mada je ta krhkost morala da se ima u vidu pri propisivanju mera.

Tako je teorijsko opravdanje imala odluka da se građani sa sumnjom na kovid 19 javljaju epidemiolozima, ali je do njih praktično bilo nemoguće doći, pa su se bolesnici šetali od jedne do druge zdravstvene ustanove, sejući klice.

I odluka o otvaranju karantina u načelu je zvučala logično, ali su oni koncipirani kao legla zaraze. Zjap između namera i ostvarenja posebno je bio bolan za povratnike iz inostranstva, slate na višegodišnju robiju zato što im niko na granici nije delio (inače obavezno) uputstvo kako da se ponašaju.

No, još uvek smo u oblasti nenamernih (i oprostivih) grešaka. Nasuprot njima su dva golema odstupanja od etičkih normi: skrivanje broja obolelih, odnosno umrlih i žrtvovanje zdravlja građana zbog izbora.

Mada se krivotvorenje podataka minimalizuje, reč je o četvorocifrenom broju „nestalih“ žrtava kovida 19.

Stvarni broj naših zemljaka sahranjenih u limenim sanducima zbog nastale epidemije mnogo verovatnije je oko 2000, nego jedva preko 700.

Čelnici KŠ (Vučić, Kon) tvrdili su da će svaka osoba sa pozitivnim testom na kovid 19 biti evidentirana kao žrtva te bolesti, bez obzira na stvarni uzrok smrti.

Taj stav je kasnije relativizovan, a do apsurda ga je dovela šefica Stručnog dela KŠ A. Brnabić izjavom da oboleli ginu pod točkovima autobusa. To znači da je, recimo, u Nišu za samo 38 dana četiri petine (283 od 360) umrlih od kovida 19 stradalo u saobraćajnim nesrećama (!?).

Još porazniji po ugled članova KŠ je stav prema izborima. Zbog njih su aktivno stvarali fiktivnu, ulepšanu realnost.

Vredi ponoviti da su čak izmislili omamljujući „novogovor“ po kojem su žarišta postala „džepovi“, stagnantna pa ushodno usmerena kriva obolevanja – „rep“, podjednako ubojit virus kao i ranije navodno je u Srbiji iznenadno „oslabio“, a sve složenija situacija označavana je skoro stabilnom, uz obećanje da će KŠ reagovati ukoliko se ona pogorša.

Da zaključimo: lako je izložiti se samokritici zbog navodne nesnalažljivosti i neznanja, a mnogo je teže prihvatiti kritiku zbog svesnih ogrešenja o norme i time izazvanih šteta.

Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji