„Samoodbrana“ od Vučića

Jer nema društvenog napretka tamo gde su društvena dobra i javni prostori okupirani, uzurpirani i privatizovani. Rad je obezvređen, a pljačka ozakonjena. Jednopartijski „parlament“ i Vlada ne rade ništa drugo nego donose zakone i propise kojima se razbojnici oslobađaju svake odgovornosti.

Sve je formalizovano i statistički obrađeno kako im odgovara i to je njihov odgovor na sveopšte siromaštvo. Da bi skrenula pažnju građanima sa državnog udara koji je sama izvela gazeći Ustav, vlast svako malo inscenira navodne pokušaje puča i optužuje opoziciju da želi državnim udarom da dođe na vlast.

Sva ministarstva sile i sve Službe dovedene su u fazu slepog služenja vođi, pa je u takvoj situaciji apsurdno i pomišljati na nekakvu smenu vlasti aktivnom pobunom.

I još k tome, vođa odbija svaku pomisao o nekakvoj prelaznoj vladi. Zato bojkot i to bojkot svega postojećeg kao pasivni otpor svemu što je u rukama državnih razbojnika. Ustvari to je jedna jedina moguća vrsta pobune. To je zapravo naše građansko odbijanje da budemo saučesnici i da sarađujemo sa onima koji, evo već više od sedam godina, uništavaju društvo i državu.

To je takođe odbijanje da državni razbojnici sa svojim službama, instrumentalizuju i nas građane, kao što su uradili sa fudbalskim navijačima, sa pristalicama doktora Hulje Šešelja, ili kao što sada, uoči izbora na Kosovu, rade sa strankom ubijenog Olivera Ivanovića.

Jasno je zašto državni razbojnici svoju vladavinu proglašavaju zlatnim dobom Srbije. Za njih to jeste, jer su državu uzurpirali i privatizovali do te mere da se ni slučajno ne može dogoditi gubitak vlasti na izborima. To su prošlonedeljni lokalni izbori u Medveđi nedvosmisleno pokazali.

Nasilje i buka, mafijaški džipovi bez registarskih tablica, čak i prisustvo u kampanji „velikog vođe“. Vođini mediji, TV brbljaonice i tabloidni novinski šljam, posvetili su Medveđi toliko prostora kao da je reč o izborima za predsednika Amerike.

Sve to pokazuje nemogućnost da prolećni republički izbori budu slobodni i fer, da mediji budu otvoreni i na raspolaganju svima. Vlast je i u Medveđi demonstrirala svoju moć. Raspolaže sa izbornom megaprodukcijom svega i svačega. Medveđa je nažalost potvrdila još jednom ono što se odavno zna – u jednopartizmu i diktaturi nema izbora, odnosno to je imitacija izbora koja se zove glasanje.

Nije dakle cilj izabrati na vlast najbolje, najvrednije, najkompetentnije, najpoštenije. Cilj je izvesti što veći broj glasača koji će glasati za njihove pravoverne i podobne članove mafije, i tako potvrditi vođinu dominaciju. Milom ili silom, ucenom, podmićivanjem ili prevarom, pa čak i čistom krađom glasova, i „bugarski voz“ ide dalje.

Sve je to već viđeno na ovim prostorima bezbroj puta. Recimo, na prvim i jedinim navodnim višestranačkim izborima, pred uvođenje otvorene komunističke diktature 1945, Tito je poručio: „Ko ne glasa za Narodni front (čitaj: komuniste), taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije.“ I još gore. Kada je čuo da se predlaže da na izbornim listama bude više kandidata, visoki komunistički rukovodilac Sreten Žujović je ljutito odgovorio: „Ama kome je palo na pamet da postavlja više kandidata? Ne zovemo mi građanina da bira, nego da glasa.“

Svaka sličnost sa jedinstvenom Srpskom listom na predstojećim izborima na Kosovu je naravno namerna. Kao i sa prolećnim izborima u Srbiji. Ne zove Vučić građane da biraju, nego da glasaju. Naravno, za njegovu „budućnost“ Srbije iz duboke prošlosti.

Pa dobro, kad naš kandidat za maršala ili bolje za firera već tako hoće, predlažem da i mi građani izađemo i glasamo, ali naravno za nas i našu budućnost. Reč je o ideji aktivnog bojkota. Predlažem naime, novoformiranom građanskom forumu Samoodbrana koju čine najuglednije javne ličnosti, da napravi našu listu od 250 kandidata za parlament.

Srbija naravno ima i mnogo više ljudi kao što su oni, što će reći ljudi koji gaje potpuno suprotne vrednosti od vladajućeg establišmenta: antifašizam i humanizam, poštovanje i poštenje, a iznad svega odgovornost i prema društvu i prema profesiji. Tu „bojkot“ listu nazovimo „Lista ustavobranitelja“ ili „Ustavotvoraca“. Aktivisti stranaka koje bojkotuju „Vučićevo glasanje“, na dan izbora stajali bi sa glasačkim kutijama na propisnoj udaljenosti od biračkih mesta i držali kutije u koje bi građani sa legalnim pozivima za glasanje, ubacivali i liste „Ustavotvoraca“.

Bio bi to svojevrsni referendum posle kojeg bi definitivno postalo jasno ko je ko u ovoj zemlji, odnosno da li zaista normalnih ljudi ima više? Konačno, pokazalo bi se da li Srbija ima političare koji su sposobni da zajedno sa građanima izvedu ovakvu vrstu „samoodbrane“, ili to definitivno nije više naša Srbija.

Autor je urednik „Sportske galaksije“