Samoreklamerstvo i brisanje fleka

Prva je stigla iz tužilaštva za organizovani kriminal koje je saopštilo da je ono dozvolilo objavljivanje morbidnih snimaka iskasapljenih žrtava zločina na konferenciji za medije koju su održali predstavnici državnog vrha, uz objašnjenje da je razlog „utvrđivanje identiteta lica čije se telo nalazi na fotografiji“.

Prvo pada u oči teško objašnjiva činjenica da se ta informacija, iako su se danima pre mogla čuti upozorenja da je takvo objavljivanje suprotno odredbama nekoliko zakona uključujući i ZKP, pojavila tek nakon konferencije za medije.

Seriozan pristup podrazumevao bi i pitanja – ko i kada je tražio dozvolu za objavljivanje i kada i u kakvoj je formi je tužilaštvo dalo?

Ali i nezavisno od toga razlog koji tužilaštvo navodi je neubedljiv. Objavljivanje slika radi identifikacije žrtve je izuzetno retka mera.

Praktično je nemoguće pronaći sličan presedan decenijama unazad.

A uz to, osim što je ekstremno neobično da se za to koristi konferencija državnog vrha sasvim je nelogično i da tokom nje taj razlog nije ni pomenut.

Štaviše od učesnika se moglo čuti „trudili smo se da zaštitimo identitet žrtava“ i sl., što sve upućuje na zaključak koji sa objašnjenjem tužilaštva nema veze.

Prosto se nameće utisak da se tužilaštvo, post festum, upustilo u pokušaj pravdanja nezakonitog politikantskog poteza vlasti.

A i to neuspešno, jer ako bi saopštenje tužilaštva i moglo da relativizuje pitanje povrede ZKP (odavanje tajne), ostaje pitanje kršenja Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i etičkog kodeksa novinara.

Drugu indikativnu vest je lansirao ministar unutrašnjih poslova izjavom povodom objavljivanja delikatnih snimaka žena na društvenoj mreži Telegram.

„Jutros sam razgovarao sa direktorom policije Vladimirom Rebićem i on je, na moju molbu, već dao odgovarajuća naređenja Upravi kriminalističke policije da se pozabavi ovim“, rekao je ministar i dodao „oni koji su te snimke i fotografije bez saglasnosti postavili, koji mogu tako da pogaze nečiju intimu i zloupotrebe nečije poverenje ne mogu se nazvati ljudima. Oni će biti predmet naše obrade, naći ćemo ih i kazniti. U srpskom društvu tako nešto neće se tolerisati. Ne može niko nečiju fotografiju, kako god i kada god da je nastala, bez saglasnosti onoga ko je na fotografiji, objaviti i da se nada da će mu to proći nekažnjeno“.

U istom tonu ministar je poručio, „ti koji misle da su veći muškarci zato što se iživljavaju na nekome i zato što su zloupotrebili nečije poverenje, treba da znaju da će se upoznati sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i da će sigurno biti kažnjeni, kao što zaslužuju“.

Deljenje delikatnih fotografija i video-snimaka devojaka i žena na društvenim mrežama bez njihovog pristanka je nedostojan, mizeran postupak koji zaslužuje ne samo prezir nego i kaznu.

To je i krivično delo, KZ u čl. 145 st. 1 predviđa da će se onaj ko objavi ili prikaže portret, fotografiju, film bez pristanka lica koje je na njima prikazano i time osetno zadre u lični život tog lica, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine, a da će se (st. 2) službeno lice, ako delo učini u vršenju službe, kazniti zatvorom do tri godine.

Ali iako je nesporno reč o krivičnom delu, „energična“ akcija ministra i policije je sporna.

Naime, KZ u čl. 153 predviđa da se za delo iz čl. 145 st. 1 gonjenje preduzima po privatnoj tužbi.

To znači da (dopadalo nam se to ili ne) povodom objavljivanja fotografije ili filma na društvenim mrežama, postupak može biti pokrenut samo ako osoba koja smatra da je oštećena podnese privatnu tužbu.

Javni tužilac i policija ne mogu da postupaju po službenoj dužnosti (sem izuzetno, ako je žrtva pornografskog materijala maloletna) a ministar ipak obaveštava javnost da policija postupa „brzo i energično“! Mogu li ministar i direktor policije da javnosti objasne – šta je osnov i svrha ove „akcije“, zašto joj daju takav publicitet? Da li je razlog procena da „dobro zvuči“, da će se narodu dopasti da čuje?

Zemlja nam je u situaciji u kojoj je od bukvalno egzistencijalnog značaja da u borbi s kriminalom i korupcijom tužilaštvo i policija ostvaruju mnogo bolje rezultate nego što je to slučaj. A ako „odgovorni“ ljudi ovlašćenja i resurse važnih državnih službi koriste za „brisanje fleka“ i samoreklamerstvo nije realno da to očekujemo.

Autor je advokat