Samozavaravanje ili unosni konformizam

Pristupio/la je njima „čistog“ srca sa verom da može da lično doprinese opštoj dobrobiti.

Eto, konačno neko da se seti kulture, umetnosti, nauke, stvaralaštva i da prepozna i uvaži njen/njegov trud.

Ni pre toga njen/njegov položaj nije bio nizak, niti perspektive obeshrabrujuće, ali sa prelaskom u njihov tabor uspon je postao vrtoglav.

„Osvojena“ skupštinska klupa nije značila samo sedenje, dizanje ruke „za“ i povremeno kliktanje „Tako je!“, niti vrlo pristojnu apanažu, nego i otvaranje mnogih vrata i novih dimenzija.

Ustanove su postale kooperativnije, kase pristupačnije, mediji zainteresovaniji, procedure brže i lakše, priznanja dostupnija, krug saradnika širi, prilike za usavršavanje veće, mogućnosti za ostvarivanje najsmelijih zamisli realne.

Najzad je njen/njegov talenat, srčanost, rad i stvaralaštvo podržan i nagrađen.

Samo je nebo granica.

Festival je lepo rastao, ugošćavao umetnike iz celog sveta, širio dobar glas o ambicioznom organizatoru/ki i malenoj, lepo uređenoj zemlji.

Gde cveta stvaralaštvo, caruje igra, ori se pesma, slavi lepota i znanje, to je zemlja srećnih ljudi.

Dom kulture je potpuno rekonstruisan, a glanc su mu dali stalna postavka, ali i izložbe, smotre, predstave, radionice koji su se ređali, kao na traci.

Izdavačka delatnost je obnovljena.

Institut je povratio stare pozicije, kadar je podmlađen, nabavljena vrhunska oprema i dobijani su novi poslovi.

Ma, pesma, jednom rečju.

Razgranata aktivnost nije mogla ostati neprimećena, tako da su sledili pozivi i priznanja iz centra i sa periferije, iz zemlje i inostranstva.

Ono što je bilo manje krasno u parlamentarnom radu je prećutkivao/la ili opravdavao/la nedovoljnom upućenošću i ograničenim znanjima.

Kao umetnik/ca, naučnik/ca i uzvišeni stvaralac nepokolebljivo se izolovao/la od prljavih, nesretnih i svih drugih nepriličnih posledica skupštinskih i vladinih odluka.

Nije dozvoljavala/o da se to nje/njega dotiče.

Čak ni skupštinski rečnik, ponašanje i običaji ne uznemiravaju njegova/njena prefinjena čula.

NJima pripada isključivo blistava sadašnjost, ostvareni fantastični poduhvati po svaku cenu: a kamatu nek jednog dana drugi plaćaju.

Ona/on „pamti samo sretne dane“, vidi samo uspehe koje je ostvarila/ostvario učestvovanjem u ovoj vlasti i nije kao tamo neki isfrustrirani građani da „pamti samo zlo“ i da u svemu vidi nečasnost i štetu. Na kraju krajeva ne radi on/ona za sebe, nego za svoju zemlju.

Hoće li ta nadmena neosetljivost popustiti pod nagomilanim moralnim teretom posledica dosadašnje osione vladavine?

Nove izborne liste stranaka na vlasti ukrašene umetnicima, stručnjacima i naučnicima i njihova lica koja nam se samouvereno smeše sa bilborda, u novinama, na ekranima, govore da neće.

Koliko još izbornih ciklusa i „godina raspleta“ treba ojađeni građani da izdrže da bi se konačno istutnjale sve neostvarene ambicije vladajuće kulturne elite i napunile kese bogataša bliskih vlasti?