Samozvanci – Šćepan travar i Tito bravar: Lični stav Radoša Ljušića

O identitetu Josipa Broza, poznatijeg kao Tito, čije pravo ime još ne znamo, niko se nije usudio da napiše značajnije delo, dok je o identitetu Šćepana Malog Rastislav V. Petrović publikovao dve knjige, u prvoj je pisao o njemu kao zagonetki srpsko-ruske istorije, a u drugoj odgonetnuo je tu dugo tajanovitu zagonetku.

Normalno je upitati se dokle ćemo čekati Godoa da razreši Titovu duboko obmanjivačku legendu o identitetu, koja će pouzdano osporiti ili potvrdit zvaničnu priču o Zagorcu.

Problem Titovog identiteta nije samo istoriografsko već i ideološko pitanje, koje zadire i u međunarodne odnose. Verujem da otuda dolazi strah među povesnicima i publicistima da se uhvate ukoštac sa ovim problemom, toliko godina posle njegove smrti i prekoračenih aršina istorijske distance.

Osamnaesti vek je vek velikih pustolova i samozvanaca, kakvi su bili Kazanova i Kaljiostra, a kod nas Šćepan Mali, Dimitrije Vujić, Konstantin Nemanjić, i da ne navodim dalje. Da će se pustolov i samozvanac pojaviti u 20. stoleću, veku velikih diktatura, tome se retko ko mogao nadati.

Naglašavam da su samozvanci prirodno nadarene lutalice, drske i uspešne.
Iznosim nekoliko poređenja dvojice samozvanaca – Šćepana i Tita, prvi je sebe proglasio travarem, potom ruskim carem, drugi bravarem pa doživotnim predsednikom, onoliko koliko može da podnese jedan novinski članak.

Šćepan i Tito nisu bili šibicari i obične protuve, već ljudi velikih zahvata i planova, talentovani majstori svog zanata.

Taj talenat bio je ravan talentima onih ljudi koji su ih poslali u Staru Crnu Goru i Jugoslaviju da u njima sprovode njihovu politiku.

Pouzdano se zna, i nikada nije bilo sporno, da su to uradili Rusi, prvog da s Crnogorcima ratuje protiv Turaka, drugog da ruši monarhiju u

Jugoslaviji i suzbija srbijanski hegemonizam.

Obojica su postigli velike uspehe – Šćepan je dosegao zvanje cara, odnosno vaskrslog ruskog cara Petra III, supruga Katarine Velike.

Tito je predvodio KPJ i, potom, postao predsednik Jugoslavije.

Razlika među samozvancima bila je u tome što je Šćepan bio „car države koja to još nije bila“, a Tito doživotni predsednik jedne solidne države, tj. republikanski car koji nije želeo dinastijsko nasleđe poput korejskog.

Iza obojice stajala je Rusija, prvog carska, a drugog komunistička.

Obojica su bili, po jednom, pod snažnim udarom ruske države: prvi u vreme misije kneza Dolgorukog, drugi u vreme Inforbiroa, ali su uspeli da se očuvaju, s manjim posledicama po lažnog cara, a nešto jačim po predsednika.

Rusi su bili zahvalni i Šćepanu Malom i Titu Velikom zato što je njihovo delo bilo usklađeno s ruskim državnim interesima.

Oba samozvanca bili su gospodari u svojim državama, i to neprikosnoveni.

Žitelji obojice vladara bili su poslušni podanici, crnogorski i jugoslovenski.

Šćepan i Tito bili su Bogovi i izbavitelji za potlačene narode, a za nevernike i neprijatelje glasovite varalice.

Šćepan je neuki svet jadranskog primorja, potom i kamenite Stare Crne Gore, s teritorijom znatno manjom od današnje, zaneo svojim držanjem i predstavljanjem kao božijeg izaslanika – „Bog, pa Petar III“, tj. On!

Tito je opčinio jugoslovensku prostotu toliko da je mogao, i u evropskoj državi, da se proglasi egipatskim faraonom, samo da je hteo.
Crnogorskim primorjem i gudurama Stare Crne Gore orilo se „Živeo car“, Jugoslavijom se orilo „Živeo Tito“!

Šćepan je ispoljio veštinu upravljanja za kakvu do tada anarhični Crnogorci nisu znali, zavodeći red među sunarodnike. Tito je usavršio način upravljanja podanicima kakav nije bio poznat ni u habzburškoj, ni u osmanskoj, ni u jugoslovenskoj državi.

Oba vladara bila su na putu da postanu božanstva, ali im je umakao oreol svetitelja.

Hrabrost nije bila njihova odlika, i nije bila u skladu s postignutim uspehom. „Car“ je bežao pred Turcima posle bitke u Ostroškom klancu, a vođa partizana pred Nemcima iz Srbije, na Neretvi, Sutjesci, Drvaru…

Nesporno je da su obojica loše i nerazgovetno govorili srpskim i hrvatskim jezikom, a da su bili znalci više stranih jezika. Šćepan je bio u prednosti jer je poznavao i latinski jezik, na kome je napisao i odbranio doktorsku disertaciju, dok su Tita Univerzitet u Beogradu, kao i ostali univerziteti u jugoslovenskim republikama proglasili počasnim doktorom, ničim zasluženo.

Šćepan Mali je epizoda u anarhičnoj crnogorskoj povesti, Tito je epoha u jugoslovenskoj istoriji.

Šćepan, halski doktor filosofije, napisao je, pored doktorske disertacije i „Kratak i objektivan opis sadašnjeg stanja Crne Gore“, Tito nijednu knjigu, ali su njegovi govori i referati objavljeni u pozamašnoj seriji tomova.

Životni kraj samozvanaca bio je dijametralno suprotan. Skadarski paša, preko svog čauša, prerezao je grkljan pa odsekao glavu Šćepanovu, a Tito je umro prirodnom smrću.

Oplakani su obojica kao najrođeniji, drugi znatno više i žalije, s neviđenom ceremonijom u dotadašnjoj našoj i svetskoj povesti, koja se može porediti samo s upokojenjem pojedinih egipatskih faraona, bez piramide.

Posle smrti lažnog cara rasplamsala se borba guvernadura i vladika oko prvenstva u stvaranju države, a Titovo upokojenje pratio je prelazni period – „i posle Tita Tito“, koji je prerastao u krvavu borbu jugoslovenskih naroda za razjedinjavanje – građanski rat.

Samo daroviti ljudi ostavljaju za sobom neizbrisiv trag, koji se ne menja čak i kada se ispravi njihov lažni i utvrdi njihov pravi identitet.

Tito će ostati Tito i kada se bude dokazalo da nije naše gore list, kao u slučaju Jovana Stefanova Balevića, lažnog ruskog cara Šćepana Malog.

Pravo ime samozvanaca i njihov identitet ne umanjuju i ne uveličavaju njihovo delo, ali omogućavaju razrešenje nekih tajni kojima teži istina, otkada je veka i sveta.

Istina se mora znati i ne sme se skrivati, nas radi i potomaka naših, a ne ovde pomenutih careva – lažnog i republikanskog.

Autor je istoričar, profesor univerziteta u penziji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.