Samozvani patriotizam ukida slobodu mišljenja

Desetak dana ranije objavio sam tekst pod naslovom ‘Društvo otporno na dijalog’ (Danas, 30. decembar 2020, str. 12), u kojem piše da danas u Srbiji nema prave rasprave ni oko najvažnijih pitanja i da ako nastavimo s tviter-monolozima i parolama, ozbiljan razgovor neće biti moguć ni o kvalitetu vode i vazduha; ostaćemo ovako zategnuti kao strune i krhkog strpljenja, spremni da saslušamo najviše dve-tri rečenice, koliko nam treba da zaključimo da li je sagovornik patriota ili izdajnik.

Upravo je tako, odsečno i bez ikakve zadrške, odreagovao jedan deo građanske Srbije i na navedeni intervju akademika Vladimira Kostića.

Da li ste, možda, čuli da je neko od onih koji su ovih dana branili „srce Srbije“ od predsednika SANU poželeo da s njim, s profesorom Kostićem, makar nakratko popriča, ne bi li mu ovaj malo bolje pojasnio svoje gledište?

Naravno da niste, jer niko od kosovskih branitelja nije ni bio za razgovor niti je imao ikakvu dilemu šta mu je činiti; svi su se, kao jedan, odazvali mitskim srpskim trubama i dalje je sve išlo automatski: neko je pokrenuo peticiju, neko rešio da napadne nešto što nije ni izrečeno, a nekome je samo došlo da prostački izvređa, dakle sve shodno individualnom kulturnom dometu.

Nezavisno od slobodne forme u izrazu, sve ove oštre, neupitne i konačne reakcije bile su zasnovane na ograničenim rezonima i govorile su više o samim autorima nego o tome šta je zaista rekao profesor Kostić.

Činilo se da mnogi nisu ni odslušali intervju koji napadaju, to jest da su njihovi istupi bili samo reakcija na (tuđu) reakciju.

Zato ne čudi što je čitava hajka postepeno dobila i obris gomile, na kraju i bukvalno, kada je došlo do ‘istorijskog’ okupljanja ispred Palate SANU; bio je to pravi ustanak samozvanih patriota protiv slobode mišljenja.

Nažalost, demonstraciji građanskog primitivizma svoj prilog su dali i tzv. slobodni mediji. Pre isteka prvog sata po intervjuu, portal Nove S je zabacio udicu u vidu provokativnog, a uz to i netačnog, naslova: ‘Kostić: Kosovo nije naše, Grigorije da se mane parola!’, a zatim je nekoliko narednih dana na istoimenoj televiziji ciljano dolivano ulje na medijsku vatru.

U ovo drugo imao sam i lični uvid, naime, od jedne moje dvominutne izjave urednici su odlučili da prikažu samo komadić od deset sekundi, najverovatnije zbog toga da bi u istom prilogu bilo prostora i za čitanje besprizornog tvita o kojem je cela Srbija sve već znala.

Dakle, umesto (očigledno dosadne) priče koja čitav problem smatra posledicom mrtvog građanskog dijaloga, gledaoci su imali priliku da još jednom čuju (i vide!) psovke koje je srpski bokser uputio srpskom akademiku; sve je pritom obavljeno onako kako treba, sa uredno (i perfidno) raspoređenim bipovima i sa (više nego) dovoljno krupnim slovima tako da se baš ništa ne propusti.

Zašto su novinari i urednici Nove S ovo učinili, meni nije poznato, ali nešto mi govori da su njihovi razlozi identični onima zbog kojih slične stvari rade i najgori tabliodi u Srbiji.

Možda sam bio povređen jer je reč o mojoj izjavi, neka i jeste tako, ali ja bih ipak voleo da znam kakva je razlika između toga kada SNS-ovci (i njihovi prilepci) na nacionalnim medijima ponavljaju one grozne uvrede upućene Vučiću i njegovoj porodici i ovog pedantnog sricanja tuđeg psovačkog tvita upućenog predsedniku SANU na TV Nova S?

Možda razlika ima i u kvantitetu i u kvalitetu, ali obrazac je suštinski isti, a što je najtužnije, ista je i osnovna namera.

E sad, ako je neko zaista hteo da prokomentariše intervju akademika Kostića, nije to bilo teško, trebalo je samo da se osvrne na dva pitanja.

Najpre da kaže da li po njegovom mišljenju predsednik SANU uopšte ima pravo da javno iznosi svoje lično mišljenje, pa (tek) onda da se izjasni i o tome da li se s tim mišljenjem lično slaže ili ne.

I to je sve.

Čime to akademiku Kostiću može biti suspendovano pravo da javno kaže svoje mišljenje?

Da li se on tog prava svesno odrekao stupivši na čelo najviše naučne, obrazovne i kulturne institucije u zemlji?

Nije, takav uslov ne postoji, a i sam akademik Kostić je više puta rekao da na takvu žrtvu ne bi nikada pristao.

Da nije možda reč o nekom formalno nepostojećem ali u praksi važećem pravilu da predsednik SANU ne bi smeo da se slobodno izjašnjava, kao pojedinac, svojim imenom i prezmenom?

Na primer, zbog toga što su građani Srbije (tobože) nesposobni da slušajući odvoje njegovo lično mišljenje od stava institucije na čijem je čelu.

U redu, svi znamo da naši građani nemaju mnogo sluha za suptilnu komunikaciju i da su skloni brzopletom zaključivanju, ali to spada u problem opšte funkcionalne pismenosti, to se drugačije rešava.

Vreme je da narodu objasnimo da je važno da svako sme javno da kaže šta misli, a ne da to elementarno pravo ukidamo predsedniku Akademije.

Tačno je i to da akademika Kostića pozivaju da govori i piše zbog toga što je na čelu SANU – tako je bilo i pre pet godina, kada je po prvi put govorio da narodu treba reći istinu o Kosovu, kao i sada kada je ovaj svoj stav samo dodatno obrazlagao – ali zašto bi i ta činjenica trebalo da ospori njegovo pravo da se lično izjasni?

Vladimir Kostić je postao akademik i predsednik SANU na osnovu svojih rezultata u nauci i obrazovanju, zbog toga jeste dobio mnogo širi prostor za društveno angažovanje, ali upravo tu dolazimo do najvažnijeg: njegova obaveza i jeste da taj prostor koristi i to baš onako kako on smatra da treba, a ne onako kako bi se nekom drugom svidelo.

Kako nikome ne smeta ono šta akademik Kostić kaže o tome zašto mladi odlaze iz Srbije?

Pa on i tada iznosi samo svoje mišljenje, ne traži potvrdu ili odobrenje od drugih akademika.

Zašto se niko ne buni kada se osvrće i na niz drugih društvenih problema koji su za budućnost Srbije jednako važni?

Biće, dakle, da se akademiku Kostiću pravo da kaže svoje mišljenje suspenduje samo kada govori o Kosovu, time automatski prelazimo na drugo pitanje.

Za detaljnu diskusiju o eventualnom slaganju ili neslaganju s njegovim sagledavanjem kosovskog problema ovde nema mesta, ipak, neku malu raspravu bi svako za sebe mogao da obavi.

Ali bez brzog etiketiranja i proizvoljnih tumačenja, već isključivo pažljivim slušanjem intervjua o kojem je reč.

Ako se i posle toga slažete s raznoraznim kosovskim zavetnicima u tome da je akademik Kostić ‘pozvao na kršenje Ustava’ i ‘predaju naših svetinja Albancima’ ili da se u studiju javno ‘odrekao mesta rođenja’ (majko moja), onda ne znam, nisam pametan, možda da sve pogledate još jednom.

Akademik Vladimir Kostić je iskren i hrabar čovek, intelektualac kakvih je u Srbiji uvek bilo malo i svetski priznat naučnik u onome čime se bavi, zbog svega toga bi trebalo da budemo zadovoljni što se baš on danas nalazi na čelu SANU.

Njegovo mišljenje da situaciju na Kosovu treba pogledati realno, a ne širom zatvorenih očiju, moramo uzeti najozbiljnije jer predstavlja izraz njegovog istinskog ličnog rodoljublja.

Onima koji takav stav doživljavaju kao izdajnički potez, a populističko zavaravanje kao čin patriotizma, malo toga se danas može objasniti.

Naše je ipak da to konstantno pokušavamo, jer u protivnom sve ostaje kao i do sada – u snovima Srbija do Tokija, a na javi Srbija do Jarinja, pa ko se kad probudi.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU