foto (BETAPHOTO/MUP SRBIJE)Požar na regionalnoj deponiji nedaleko od Užica je jasno pokazao da u Srbiji postoji više desetina tempiranih ekoloških bombi koje u svakom trenutku mogu da eksplodiraju i da naprave štete po zdravlje ljudi i okolinu koje se mere desetinama miliona evra direktnih posledica, i mnogostruko puta više indirektnih.
Postavlja se pitanje da li se ovakvi scenariji mogu sprečiti ili makar ublažiti negativni efekti? Odgovor je da može i to prilično efikasno, a po cenama koje su tek mali procenat štete koja nastane kada se požar na deponiji zapali.
No krenimo redom. Prvo, požari na deponijama uglavnom nastaju tako što se zapali deponijski gas koji pak nastaje razgradnjom organske materije i po svom sastavu je sličan zemnom gasu koji je takođe nastao razgradnjom organskih materija koje su nekada u davnoj prošlosti naglo zatrpane.
Čepovi deponijskog gasa često mogu biti dosta duboko u slojevima naslaganog smeća, što je posebno veliki problem jer kada se zapale ti duboki slojevi, onda ih je strašno teško ugasiti, što dovodi do stalnog ponovnog zapaljivanja.
Neke klasične metode prevencije požara na deponijama su nasipanje slojeva zemlje preko sloja smeća, te sistemi cevovoda i sakupljača koji deponijski gas koji se stvori u dubini ispuštaju u atmosferu.
Međutim, nedavni događaji iz Užica kao i raniji slični slučajevi u Beogradu, Novom Sadu i drugim regionalnim deponijama jasno pokazuju da to nije dovoljno.
Kada se požar desi, a ponoviću to kod nas više nije slučaj nego pravilo, onda se on mahom pokušava gasiti nasipanjem velike količine zemlje čime se stvara efekat koji se ima recimo kod ćumurana, nema vatre na površini ali gori u dubini.
To onda dovodi do urušavanja deponije i njenog klizanja što onda stvara naredne probleme, recimo kidanje sistema za odvođenje deponijskog gasa ili sistema za prečišćenje deponijskih voda što dalje vodi ka zagađenju okoline.
I upravo se sve spomenuto desilo u Užicu i zato se direktne štete već sada procenjuju na preko trideset miliona evra koliko će trebati za sanaciju sistema regionalne deponije (tu ne računam štetu koja je nastala za širu zajednicu i na životnu sredinu).
Šta se dakle može uraditi da se ovakve stvari preduprede? Trajno rešenje je pravljenje postrojenja koje će sanirati čitavu deponiju tako što će se dostupno smeće iskoristiti za energetske potrebe i za izvlačenje određenih sirovinskih materijala koji se potom koriste za druge svrhe.
To su skupi sistemi i mahom su ekonomski neodrživi jer nema dovoljnih količina smeća koji je u ovim projektima resurs.
Jedino gde se mogu uspostaviti isplativa rešenja ovog tipa su regionalne deponije oko velikih gradova poput Beograda, Novog Sada i eventualno Niša, dok za druga mesta čak i uz veliki region prosto nema dovoljnih količina otpada.
Ali i za to postoji rešenje koje je na neki način i plod srpske pameti i preduzetničkog duha.
Naime, u svetu je pre nekoliko godina počela da se intezivno razvija tehnologija iskorišćenja morskih algi koje rastu u severnim morima Evrope i čiji se supstrati efikasno mogu koristiti za sanaciju deponija, prevenciju požara kao i za lakše gašenje kada se on ipak desi.
Princip koji se koristi je osobina tih algi da poboljšavaju razgradnju organskih materija čime se smanjuju zapremine deponija i količine deponijskih gasova.
Ljudi iz firme Algo tehnology su se od samog početka razvoja te ekološki čiste i inovativne tehnologije uključili, a pogon za proizvodnju preparata na bazi morskih algi je otvoren u Koštunićima i bio je među prvima te vrste u Evropi.
Zašto ovo pišem?
Pa upravo je uz pomoć tih preparata proizvedenih u Srbiji svojevremeno ugašen požar na deponiji u Vinči, a koji je pre toga goreo nedeljama. LJudi su eksperimentalno dokazali da imaju tehnologiju koja radi posao.
Takođe, dokazali su i da bi preventivni tretman postojećih deponija njihovim preparatima za preko 90% smanjio mogućnost da do požara uopšte i dođe, a uz to bi se značajno smanjio smrad i količina otpadnih voda na deponijama.
Pri tome, cena po kojoj bi se mogle tretirati bukvalno sve deponije u Srbiji je tek delić onoga što će se platiti samo za sanaciju štete nastale kod Užica.
I ako me pitate da li se tehnologija čiji su razvoj pomogli naši ljudi i čija se proizvodnja odvija u našoj zemlji primenjuje kod nas? Odgovor je naravno da ne!
Dakle, džaba pamet, džaba preduzetnički duh, džaba dokazi u praksi kroz volontersko gašenje požara u Vinči. Sve je džaba, jer je neko ocenio da mu nije politički isplativo da poslove rade domaće firme koje nisu pod kontrolom Vučićevog režima.
Tako da ćemo možda dobiti ekološki prihvatljiva i inovativna rešenja za probleme sanacije deponija onda kada neka neka od kompanija miljenica vlasti bude otela tehnologiju i dalje je preprodavala po prenaduvanim cenama.
A dok se to ne desi, imaćemo pristup kao u Užicu gde je sva suština bila zatrpati problem ogromnom količinom zemlje da ga narod ne vidi, a to što se ispod površine dešava haos koji pravi sto puta veću štetu nije nije važno.
Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
