Sandžačka izborna dramaturgija

Ali ne samo „glasanja“ nego, dodao bih i celokupnog izbornog procesa koji uključuje i „kratku ali slatku“ izbornu kampanju u kojoj se onaj koji je kanio da pobedi (i nije smeo da izgubi) ponašao kako se ponašao. U takvim uslovima, ostali su se borili kako su znali i umeli. I tu su gde su. To je, međutim, prepričana stvar i ne bih vas ja tu više zadržavao. Važnije je da vidimo kako su se u izbornoj noći odvijale stvari u „modernoj evropskoj prekograničnoj regiji“ koju neki zovu Sandžakom (a neki i drugačije). Evo kako je to bilo.

Čin prvi: nedelja, 2. april, pre 20,00 časova. Prijatno prolećno veče spustilo se na kasabu zvanu Novi Pazar. Dok mrak polako prekriva uske i rupama ukrašene sokake, gusta tama (čitaj: ubačeni glasački listići) ispunjava glasačke kutije širom biračkih mesta u Sandžaku. Privodi se kraju najveća izborna krađa u novijoj sandžačkoj istoriji.

Za to vreme Rasim Ljajić i Muamer Zukorlić, udobno smešteni u separeu restorana na drugom spratu dograđenog dela tzv. zgrade Fakulteta za islamske studije, u tišini čekaju da se završi glasanje i grickaju semenke. I jedan i drugi razmišljaju o tome kako će njihov šef (čitaj: Vučić) biti radostan kad čuje da su se junački isprsili i „doneli“ mu pregršt bošnjačkih glasova. Uživaju svaki za sebe.

Za stolom pored, ali malo podalje od njih dvojice da im ne remete tišinu, sede njihovi državni sekretari i narodni poslanici. Oni su, takođe u tišini, zagledani u svoje mobilne telefone odakle daju poslednje instrukcije urednicima portala koje kontrolišu – šta da pišu i kako najbolje da predstave zasluge njihovih lidera za Vučićev izborni uspeh u Sandžaku. Pomalo su u grču. Žure da obave posao dok se ne zatvore biračka mesta i počne prebrojavanje glasova. Rezultate već znaju.
Glasanje je završeno. Svi odahnuše. Odjednom se začu lupanje vratima i svi poskočiše. U salu zadihan, nakon obilaska svih biračkih mesta po Sandžaku, uđe Sulejman Ugljanin u pratnji svojih ljudi i slavodobitno se i sa blagim osmehom obrati prisutnima: „Vi to počeli bez mene?“
Čin drugi: nedelja, 2. april, nakon 21,30 časova. CeSID je pre pet minuta objavio konačne rezultate izbora za predsednika na osnovu prebrojanih glasova sa 0,00001 odsto uzorka. Vučić će biti predsednik Srbije u narednih 5 (slovima: pet) godina. Do 2022. godine.

Prosvetna radnica čijih je 17 učenika bilo na tribinama Atletskog stadiona na dan otvaranja tog „velelepnog sportskog objekta“ a ona nije mogla da dođe do njih jer je policija nije propustila, ne može da veruje da je Vučić izabran i u sebi se pita: „Kako je ovo moguće kad ja nisam glasala za njega?“ I poče da se svađa sa mužem koji radi kod privatnika i zbog posla nije stigao da glasa.
Penzioner koji je nekoliko dana ranije prolazeći pored Vučićevih plakata u centru grada rezignirano mrmljao sebi u bradu: „Ko te zalepi tu“, isto ne može da veruje šta čuje. Psuje CeSID.

Mlada doktorka koja je nedavno dobila specijalizaciju i kojoj je rečeno da je specijalizaciju dobila zahvaljujući stranci na vlasti i da zato treba da glasa za Vučića ne obazire se na rezultate izbora. Isključila je televizor. Ipak, oseća neki nemir ali ne zna šta je razlog.

Penzioner koji je bio na predizbornoj konvenciji Saše Jankovića i kome su kad je Janković, onako od pozadi kao što je radio tokom cele kampanje, ušao u salu pošle suze, ne može da veruje. Glasao je i zna da je ispravno postupio. To ga teši.

Mladi aktivista SDA Sandžaka koji je, shvativši da njegova stranka (valjda) podržava Sašu Jankovića, glasao za istog ne može da veruje i pita druga pored sebe: „Kako je ovo moguće kad smo svi glasali za Sašu Jankovića?“ I odluči da sutra ode u stranku da vidi šta je bilo.
Potpisnik ovih redova znao je da će Vučić da pobedi. U prvom ili drugom krugu, svejedno. Nije se, međutim, nadao da će baš u Sandžaku ta „pobeda“ biti tako ubedljiva. Razmišlja o budućnosti svog petogodišnjeg sina i hrabri se rečima – nije gotovo.

Autor je ekonomista iz Novog Pazara