Sandžački put(evi) u budućnost

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ne, nije reč o tome da su svojevremeno oboje pretendovali da budu čelni ljudi Beograda jer, istine radi treba reći, Zorana Mihajlović nikada zvanično i nije bila kandidat za gradonačelnika Beograda. Ono što ih povezuje jesu „napori“ usmereni na „unapređenje“ sandžačke infrastrukture.

Kada je Dragan Đilas, nedugo nakon preuzimanja funkcije prvog čoveka Demokratske stranke, odlučio da „izađe na teren“ i krene u obilazak lokalnih odbora svoje stranke po Srbiji, njegov izbor, između ostalih, bila je i opština Tutin. Stići iz glavnog grada u daleku provinciju kakva je Tutin nije tako jednostavno. I baš iz tog razloga, Đilas je za lokalnu televiziju tada izjavio da je „do Novog Pazara došao i nekako, ali da je put od Novog Pazara do Tutina u veoma lošem stanju“. Bilo je tu i nekih obećanja, ali nije bilo prilike da se ostvare jer su se za Đilasa „vremena“ brzo promenila.

Aktuelna ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović nedavno je u Novom Pazaru prisustvovala obeležavanju početka radova na izgradnji jednog „kapitalnog“ infrastrukturnog objekta najavivši da će „u naredne dve godine ulaganja u putnu infrastrukturu u Raškoj oblasti biti veća od milijardu dinara“. Srećom, ministarka, bar za sada, nema ambasadorske ambicije, inače je vrlo lako mogla da obeća i celih „deset hiljada milijardi“ investicija. Dobro je da ministarkino „vreme“ još uvek nije isteklo pa će se možda nešto od obećanog i ostvariti. Videćemo.

Navedeni detalji iz nastupa političara koji u Sandžak povremeno „svrate“, najbolji su primer preovlađujućeg ad hoc pristupa i odnosa prema rešavanju problema oronule i neadekvatne infrastrukture, a pre svega putne, u celom sandžačkom regionu. Drugim rečima, više je nego očigledan izostanak strateški osmišljenog i sveobuhvatnog pristupa rešavanju ovog problema. Višedecenijsko zanemarivanje regiona izraženo u nedovoljnom obimu investicija u infrastrukturu danas opterećuje svakodnevni život građana i onemogućava brži privredni razvoj. Analiza stanja putne infrastrukture, kao jednog od ključnih preduslova za privredni razvoj regiona, zahteva pristup na nekoliko nivoa.

Prvo, ceo region karakteriše izrazito loša putna infrastruktura i, posledično, neadekvatna povezanost između opština regiona. Za ovo je možda najilustrativniji primer to da između Novog Pazara i Prijepolja kao dva, uslovno rečeno, najveća centra u regionu trenutno funkcioniše samo jedna autobuska linija dnevno. Opštine u regionu, zbog toga, u ekonomskom smislu funkcionišu u velikoj meri kao „izolovana ostrva“. Rezultat takvog stanja jeste činjenica da opštine ne koriste svoje prirodne i privredne resurse na način koji bi omogućio da se postigne efekat sinergije i zajednički nastup prema tržištu u zemlji i inostranstvu.

Drugo, Sandžak je do sada bio „van dometa“ autoputeva u zemlji. Najave i planovi za izgradnju autoputa (Koridor 11) koji bi trebalo da prođe kroz Sandžak probudili su nadu da će konačno biti ispravljene neke „istorijske nepravde“. Pitanje u kom roku je moguće očekivati da ovaj autoput bude završen ostaje, međutim, otvoreno. Sve što se do sada događalo u vezi sa najavljenim projektom govori da to svakako neće biti tako brzo.

Treće, bitna determinanta privrednog razvoja regiona jeste njegov geografski položaj. Region se najvećim delom naslanja i najbliži je tržištima Crne Gore i Kosova. Nakon dešavanja na Kosovu iz 1999. godine i proglašenja crnogorske nezavisnosti 2006. godine, sandžačka privreda ostala je uskraćena i odsečena od svoja dva tradicionalna tržišta. Odnosi u regionu se, jasno je, odražavaju na perspektive ekonomskog razvoja Sandžaka. Sa druge strane, za potpuniju sliku stanja i mogućnosti razvoja sandžačkog regiona u budućnosti, u analizu je potrebno uvesti činjenicu da se, na primer, Novi Pazar nalazi na otprilike istoj udaljenosti, prostornoj i vremenskoj, od Kraljeva i Prištine. A Priština je, posmatrano iz Sandžaka, najbliži grad koji ima aerodrom i autoput koji je, preko Albanije, povezuje sa Jadranskim morem. Osim toga, u toku su radovi na izgradnji autoputa između Prištine i Kosovske Mitrovice, pri čemu to posebno dobija na značaju ukoliko se ozbiljno shvate razgovori premijera Albanije i Srbije, vođeni krajem avgusta prošle godine u Beču, o izgradnji autoputa koji bi povezao Niš i Prištinu. Zašto je ovo važno? Zato što, u bliskoj budućnosti, geografski položaj koji Sandžak ima može postati strateška prednost regiona.

Konačno, iz vida ne smemo izgubiti ni hronični nedostatak novčanih sredstava za realizaciju ozbiljnijih investicija u infrastrukturu regiona kako na nivou države koja, pogođena krizom koja predugo traje, nije u stanju da investira, tako i na nivou finansijski slabašnih i iscrpljenih lokalnih samouprava regiona.

Šta je, ako se u obzir uzme sve prethodno navedeno, moguće učiniti i očekivati u narednom periodu? S obzirom na trenutno stanje, u kratkom roku ne treba očekivati neke značajnije rezultate. U dugom roku, u jednom optimističnom scenariju, za verovati je da će Koridor 11 biti izgrađen i da će jednim delom proći kroz Sandžak, kao i da će najveći deo puteva biti obnovljen. Ali građanima i privredi Sandžaka rešenja su potrebna što je moguće pre jer „na dugi rok svi smo mrtvi“. U takvoj situaciji, srednji rok predstavlja, mišljenja sam, relevantan vremenski okvir u kome je, uz preduzimanje hitnih koraka u pravcu privlačenja investicija iz inostranstva jer domaćih zasigurno još izvesno vreme neće biti u dovoljnom obimu, realno očekivati da putna infrastruktura unutar regiona bude obnovljena (pre svega putni pravci Novi Pazar – Tutin i Novi Pazar – Nova Varoš) i da region, rekonstrukcijom postojećih i/ili izgradnjom novih saobraćajnica ka Kosovskoj Mitrovici, bude trajno povezan sa autoputem koji vodi ka lukama na Jadranskom moru ili nešto dalje ka grčkim lukama.

Za realizaciju jednog ovakvog, ovde naravno samo delimično iznetog, „ambicioznog“ plana potrebna je (politička) hrabrost, vizija i naporan rad. Imamo li i jesmo li mi u Sandžaku spremni na to?

*Autor je ekonomista i koordinator programa za ekonomski razvoj i evropske integracije u NVO Akademska inicijativa „Forum 10“