Sandžak gori, a Vučić se češlja

Blagostanje je izgubilo najtežu bitku i donelo sandžačkoj metropoli titulu tragičnog epidemiološkog rekordera po broju umrlih i zaraženih.

Broj žrtava, iz časa u čas, eksponencijalno raste. Vremena za žalost nema. Virus kovid 19 uzima danak, kosi staro i mlado, u vanrednoj situaciji koja nameće košmar. Sudar glasina i informacija ne prestaje, ali realnost i samoubilačka statistika ne odustaju ni pedalj. Jače od zastrašujućeg  debakla i stravičnog bilansa, zbog kojeg hroničari upoređuju Novi Pazar i Tutin sa Vuhanom i Bergamom.

Na licu mesta jeza. Pacijenti leže po patosu, u hodnicima, na sunđerima. Srećniji na poljskim krevetima, posred ledine, na sunčevoj pripeci, satima čekaju prijem. Prestravljeni do ludila, porodica i najbliži pojedinci, izvlače bolesnike iz kolica, u znoju izbezumljenog lica uguraju ih u kola hitne pomoći. Urgentno i najčešće, prvi i poslednji put.

Od amin do aman je samo jedan korak. Zloslutni zvuci sirene priznaju poraz. Vraćaju se i završavaju krug. Ezandžije nemaju predaha. Sa gromoglasnih minareta, jedan za drugim, obelodanjuju da uprkos saburu, nisu pomogle ni posebne dove. Originalne ili apokrifne, to više nije važno.

Odzvanja: preselio je na ahiret …

Dženaza, kao svaka sahrana. Malobrojna, zbog mera predostrožnosti. Umesto u tabut, pogled u sebe i komšije.

Nema doktora. Oni su na vatrenoj liniji. Većina hrabro i neumorno, viteški odoleva najtežim izazovima, dan i noć. Međutim, u struci koja je u Kriznom štabu stigla do bruke, odnosno praziluka, pojedinci zalutali u mantil i poodavno izdali Hipokrata, otišli su na bolovanje i rade privatno. Njihove sestre, po ugledu na svoje pretpostavljene mentore, takođe su povećale cenu privatnog uključivanja infuzija, sa 5 na 10 evra.

Dinar niko ne pominje.  Jedino se štuca Vučiću. U politikantskom vrtlogu čuje se:

„Gde si sada, predsedniče – (po)bedniče?! Mi više ne živimo, mi umiremo.“

Njegove opunomoćenike iz Novog Pazara je virus srozao. Večiti ministar se danima ne oglašava, iz samoizolacije u vikendici. Umesto da čisti korov od karikaturalno podobnih i nesposobnih kadrova na vrhu Opšte bolnice i skandaloznog Zavoda za javno zdravlje, Ljajić čupa veđe u Jerki.

Na istoj terasi, zamenjuje teze. Ni na kraj pameti mu ne pada da odgovori na pitanje: „Kako je naš Veliki Voljeni Vođa smeo – da zarazi Sandžak ceo!?“.

Muk i mučno. Umesto pridržavanja najnovijih restriktivnih mera, u Sandžaku se ponavljaju izbori na 28 mesta. Samo da Vučićev nezasićeni pulen dobije četvrto mesto u parlamentu.

Samovoljno, opsesivno i brzopotezno. Sve je kulminiralo posle lažnih izbora, bez izbora, odnosno maketom od opozicije. Birani su već izabrani, kojima umesto mašne i kravate, najbolje pristaje prugasto zatvorsko odelo.

Prvo drum, pa onda um. Navodno, drum za forum, a um za kvorum. Na putu za severnokorejski parlament, luciferskim rukama, veštački je stvoren privid normalnosti, zbog čega je već umrlo na stotine Sandžaklija.

Konačno, kaže se mrak pada. Znači, odozgo. Iz vrha vlasti. Iz jednine. Dok Sandžak gori, Vučić se češlja.

Ali, uprkos epidemiološkom desetkovanju, sabur ostatku. Izdržljivost je imperativ, za promenu.  Da se zbijemo, utoreni kao ovce, na livadi, kad čuju vukove.

Uz istinu koja oslobađa: biti ovca je nešto, a  čovek ništa, u Vučićevoj Srbiji.

Zato Sandžaklije gledaju ka Istoku i brišu na Zapad. Juče, danas, sutra.

Autor je novinar iz Tutina