Sandžak i nova vlada

Vanredni parlamentarni izbori održani su 24. aprila i bilo je potrebno da prođe više od tri meseca da bi se mandatar „smilovao“ da nam „isporuči“ sastav svog novog kabineta.

Dok se zainteresovana javnost, logično očekujući i verujući da je posao oko formiranja vlade moguće završiti brzo nakon rezultata koji su stranke bivše vladajuće koalicije ostvarile na izborima, bavila mogućim razlozima zašto se sa tim kasni, krećući se u rasponu od toga da na to utiče „strani faktor“ do toga da mandatar zbog zgusnutog rasporeda važnih državničkih obaveza ne stiže da se bavi ovim pitanjem, mandatar je u tišini Nemanjine (ustaje rano ujutru da radi dok svi spavaju!) pisao svoj ekspoze. I onda odjednom kao grom iz vedra neba bi zakazana sednica Narodne skupštine. I bi ekspoze. I bi nova vlada. Vlada koja će kao i prethodna „morati da funkcioniše kao Bajern“. I u toj se „ekipi za novu sezonu“, u koju se kao i uvek ulazi sa visokim „ambicijama“, nađoše uglavnom isti „igrači“ uz nekoliko novih „pojačanja“.

Da bi, međutim, mogao da napravi pravi izbor „starosedelaca“ i adekvatnih „pojačanja“ za tim koji se ima nameru (da li stvarno ima nameru?) uhvatiti u koštac sa ozbiljnim političkim, ekonomskim i socijalnim izazovima koji Srbiju očekuju u naredne četiri godine, najbolje je da „prelazni rok“, odnosno period neizvesnosti za potencijalne koalicione partnere, opoziciju i građane traje što duže, rezon je kojim se vodio mandatar. Zahvaljujući takvom rezonu smo i bili u situaciji da više od tri meseca ne znamo da li je Đekna umrla. I ako nije ka´ će?

U periodu nakon tzv. demokratskih promena s početka dvehiljaditih u političku praksu u Srbiji uveden je „prigodan“ običaj da niti jedan važniji politički proces ne može biti zaokružen bez učešća, u ovom ili onom formatu, političkih igrača iz Sandžaka. Od tog običaja se ni ovoga puta nije odstupilo.
Rasim LJajić i njegova SDPS (i SDP u paketu) kao, fudbalskim rečnikom rečeno, „standardni zadnji vezni“ srbijanske politike i neko ko je već deceniju i po poznat po tome da je spreman da „postavi glavu gde drugi neće nogu“, ali prevashodno kao pouzdani koalicioni partner naprednjaka, zadržao je svoju dosadašnju poziciju i u novoj vladi. Hoće li mogućnost da se „dokaže“ u Beogradu dobiti još neko iz njegove „opcije“ još uvek ne znamo.

Na drugoj strani, nakon izbora prilika da „utrči“ na politički teren ukazala se i „novoj nadi“ i „velikom otkrovenju“ Muameru Zukorliću i njegovoj BDZ Sandžaka. Zukorlić, iako „mlad političar“, nije propustio šansu da se nađe u (proširenom) sastavu vladajuće koalicije pri čemu je u okviru „koalicionog dogovora“ za sebe vrlo iskusno tražio manje nego što realno „vredi“ (izabran je za predsednika jednog odbora u Narodnoj skupštini) čime je otvorio prostor za „transfer“ još nekoliko „talenata“ iz svoje „političke škole“ na važna mesta u pojedinim ministarstvima.
Konačno, Sulejman Ugljanin i njegova SDA Sandžaka, u narednom periodu moraće da se zadovolje time da će „grejati (skupštinsku) klupu“ jer, kako sami rekoše, neće biti „ni vlast ni opozicija“ (da li je to moguće?). NJihova aktuelna pozicija više je, međutim, posledica „nekooperativnosti“ prema vladajućoj koaliciji u proteklom periodu, nego izraz sopstvene želje da interese građana koji su im ukazali poverenje na izborima zastupaju (samo) u parlamentu.

Šta, na drugoj strani, realno mogu da očekuju građani Sandžaka od nove vlade i „solidnih“ pozicija koje će pojedini političari iz regiona zauzeti u Beogradu? Dosadašnje iskustvo nas uči – ništa novo, odnosno ništa što već nije viđeno. Bilo bi, ipak, dobro da se ovog puta iskustvo ne ponovi. Ostaje nam da se nadamo da neće.

Jer trenutna situacija je takva da su Sandžaku danas više nego ikada ranije potrebna brza i kvalitetna rešenja u svim oblastima, a naročito u ekonomiji. Brza rešenja, u smislu da je srednji rok (3-5 godina) vremenski okvir u kome je, ako se želi očuvati kakva takva stabilnost i građanima pružiti izvesna nada da „nije sve izgubljeno“, potrebno konkretnim merama odgovoriti na postojeće izazove. I kvalitetna rešenja, u smislu da više nema prostora za bilo kakve improvizacije i kozmetičke promene. U suprotnom, Sandžak će nastaviti da živi svoj život daleke periferije sa dominantnim i sve izraženijim ekonomskim i socijalnim problemima.

To neće moći, kao što nije moglo ni do sada, da se maskira povremenim obećanjima o investicijama (u infrastrukturu ili otvaranje novih proizvodnih pogona) koje samo što nisu stigle ili isto tako povremenim „milionskim“ transferima iz pravca republičkog ka budžetima lokalnih samouprava (za krpljenje različitih vrsta „udarnih rupa“). Iz drugog ugla, čini mi se da bi u slučaju izostanka adekvatnih rešenja dodatna opasnost mogla da bude i to, a možda ponajviše zbog toga što će se u prilici da budu „vlast“ izvesno naći predstavnici dve političke opcije iz Sandžaka, da se nastavi produbljivanje političkih podela „na terenu“ sa teškim posledicama po budućnost regiona.
Sandžaku je, ali i celoj zemlji, dakle, potrebna suštinska promena postojeće paradigme. Može li to nova vlada?
Autor je ekonomista i koordinator Programa za ekonomski razvoj i evropske integracije u NVO Akademska inicijativa „Forum 10“