Sandžak i "Velika Albanija"

U stvarnosti, sve vreme još od 1912. pa i pre vremena dveju Prizrenskih liga, prostor sukoba dve etničke zajednice. Bili smo iznenađeni studentskim nemirima nakon Titove smrti i parolama ,,Kosovo republika“, bili smo iznenađeni i potonjim dešavanjima kojih je krajnji rezultat država Kosovo, koju je već priznao pozamašan broj zemalja i kako jedan od učesnika javnog dijaloga reče: ,,Srbija ne broji više zemlje koje su priznale Kosovo, već one koje to nisu“.

Otuda apel predsednika Srbije Aleksandra Vučića, za unutarnjim dijalogom, nije samo stranačka stvar, nije ni tema za političko nadmudrivanje, pa nužno time jeftina politička floskula, iako sve to može da bude, već stvarna potreba ovog društva da se ovo pitanje izmesti iz tajne u javnu sferu i da se jedan tabu sagleda u svetlu racionalnog suočavanja sa stvarnim činjenicama, njegove realnosti, političke i svake druge, dakako i posledica koje nužno utiču na budućnost ne samo srpsko-albanskih odnosa već ukupnih balkanskih prilika.

Stubovi „stabilnosti“ i narodi za „odstrel“

,,Priznanje kosovske nezavisnosti će otvoriti put i secesiji Sandžaka i Vojvodine“, jedna je od ustaljenih političkih referenci protiv kosovske nezavisnosti. Istina je da se sandžačka regija graniči sa Kosovom, pa se ne može reći da se ovo pitanje ne tiče i Bošnjaka u Sandžaku. Tiče ga se i te kako, a istorijska pamćenja još i danas snažno opterećuju bošnjačku političku svest i svekolike nacionalno-kulturne i identitetske perspektive. O čemu je reč? Javnosti je poznat slučaj sa postavljanjem spomen ploče Aćifu Bljuti, u Novom Pazaru, zagovorniku ideje i projekta „Velike Albanije“, koja obuhvata ako ne ceo, ono veći deo Sandžaka. Dakle, radi se o istorijskom projektu koji negira sandžačku samobitnost, time i postojanje identiteta sandžačkih Bošnjaka. Pokušaću dakle, da sa ove tačke koja nedvosmisleno govori o velikodržavnim projektima na Balkanu, kažem nekoliko reči i o kosovskom čvoru. On jeste pred raspletom, a kako će se to desiti uveliko zavisi od iskrenosti (na koju inače u politici ne treba računati), ali koja je neophodna ukoliko se ne računa sa svim onim što smo iskusili u neposrednoj prošlosti.

Od neka tri moguća scenarija: nepriznavanja, podele i priznanja, malo se odmaklo u pravcu jednog od njih, iako se Briselski sporazum o normalizaciji odnosa, široj javnosti iz izvesnih krugova predstavlja kao izdaja i uvod u definitivno priznanje ,,kosovske realnosti“. Ipak kao neki generalni stav zvanične srpske politike mogao bi poslužiti lični stav jednog uvaženog diplomate i intelektualca: ,,Nikako ne priznati KiM i kao oči u glavi čuvati Republiku Srpsku.“ Šta ovakva politika i višedecenijsko istrajavanje na njoj mogu značiti za Srbiju posebno je pitanje. Dalji korak u traženju bilo kakvog rešenja na tragu i u duhu ove logike zagovara kompromis kojim bi podjednako bili nezadovoljni i Srbi i Albanci. Drugim rečima – podela nije ni nepriznavanje ni priznavanje, već upravo razgraničenje i promena granica. Naravno mnogi učesnici dijaloga, pogotovu moćni međunarodni politički faktori ne prihvataju ovu formulu. Ali da li se nepromenljivost granica može prihvatiti kao aksiom? Odavde počinje suptilna igra političkog zavođenja.

Istorija govori o permanentnoj promeni granica, a one se dešavaju i danas. Čulo se nešto i o mapi Balkana u londonskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose na kojoj su kao ,,tri stuba regionalne stabilnosti bile naznačene, uslovno rečeno: velika Srbija, velika Hrvatska i velika Albanija“. Nedavno su ponovo promovisane ove ideje od jednog bivšeg diplomate. Pogotovu se spekuliše sa ovom idejom „Velike Albanije“. NJu bi činili Albanija, Kosovo, pola Makedonije, delovi Crne Gore, Grčke i znatni delovi Srbije. Mora se priznati pozamašan zalogaj za žvakanje. Međutim, ova ,,tri stuba stabilnosti“ neminovno ukazuju na činjenicu da pored ova tri značajna i nezaobilazna naroda postoje i oni narodi osuđeni ,,za odstrel“, pa bi se Bošnjaci, Crnogorci i Makedonci morali dobro zamisliti nad ovako predočenom budućnošću.

Stare i nove deklaracije

Ako bi iko bio pozvan na osnovu ovih nemilih činjenica da pravi nekakve ,,deklaracije za opstanak naroda“, onda bi bili oni, ali gle, oni to ne rade. Radi jedan drugi narod i tu počinje pitanje o iskrenosti Vučićeve politike ne samo prema Kosovu, Bosni, Crnoj Gori već i Makedoniji. Ne treba biti iznenađen ako ova deklaracija planirana za novembar – decembar ove godine istakne sudbinsku ugroženost srpskog naroda u pomenutim novonastalim državama, a u nekoj naročito i ako to sutra urade i Albanci, a prekosutra i Hrvati, eto nove preraspodele Balkana i stvaranja tri stabilna stuba balkanske političke nosivosti. Ovo naravno, sve može izgledati kao „sajans fikšn“ balkanske političke realnosti, ali sličnih ,,udruga“ smo se ipak u istoriji Balkana nagledali. Dakle, ipak treba biti oprezan.

I sad još par reči o naznačenoj temi – Sandžaku i Bošnjacima u okviru ova tri fatalna projekta. Istorijski baštinimo iskustvo kada su one glave što nisu nosile albansku keču umesto fesa bile jednostavno dekapitalizovane. Pamtimo i ambicije NDH da se ovaj prostor prikloni „Velikoj Hrvatskoj“, a njena mladež priključi ustaškim falangama. Sa velikosrpskim programima postoji veliko i bogato iskustvo, pa čak i sa srpsko-turskom saradnjom o deportacijama. Ostaje samo jedna nova nepoznanica, a ona se zove neoosmanska Turska. Zasad se samo naslućuje jedna ambiciju da Bošnjaci posluže kao rezervni korpus turskog naroda. Ili da zaključimo, mala bara s puno krokodila. Pa pravo je čudo kako opstadoše i kako opstaju ovi sandžački Bošnjaci, a još ne porazmisliše o tome da i oni ugledajući se na svog starijeg i većeg brata naprave nekakvu deklaraciju o opstanku.

Ali deklaracije ipak postoje pa će tako Nacionalni savet Bošnjaka obeležiti vek postojanja ,,Sjeničke deklaracije“, kojom se tražilo prisajedinjenje Bosni ili u alternativi politička autonomija u Srbiji. Da li će tad biti donesena i neka nova deklaracija o opstanku naroda, videćemo. Vrlo je moguće. Razloga za zapitanost nad sopstvenim stanjem ima. Mogu se postaviti brojna pitanja od podele islamske zajednice, na primer, pa do pitanja zašto u Beogradu nema muslimanskog groblja, zašto se u Beogradu ruše mesžidi (kuće bez minareta u funkciji bogomolje), zašto Beograd ne izdaje dozvole za bilo šta Islamskoj zajednici Srbije, znači svojoj zajednici verujućih muslimana, zašto se dosledno i uporno negira bosanski jezik …

Naravno odgovore nije teško pronaći jer ovaj tekst daje odgovore na njih kroz nastavak sna velikodržavnih politika koje ne silaze sa scene. Ali, tu upravo jeste mamac. Velikodržavne politike se tako lepo lepe za nepca onih koji nikako da razluče san od jave i činjenicu da Balkan već jeste politički preoblikovan, pa bi i Ljajićevu platformu dijaloga sa Albancima trebalo ozbiljno razmotriti, jer ona dolazi kao prihvatljivi rezime onog već višedecenijskog unutarnjeg dijaloga srpske elite. Pomera stvari, ali ih drži još na pristojnoj distanci od zacrtane crvene linije. Šta za Srbiju pa i Sandžak ovakva politika može značiti nije teško pretpostaviti – sve dok ne postoji jasna i međusobno priznata granica, sve opcije su otvorene pa i „Velike Albanije“ jer se lakše do nje dolazi prisajedinjenjem teritorije polupriznate države koja nije članica UN.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara