Sandžak u senci protesta

O čemu se radi? Da li je narod toliko indiferentan ili je možda „provučićevski“ orijentisan ili mu je možda dobro pa zašto bi protestovao? Ništa od ovoga. Možda bi najviše istine bilo u oceni da je stanje ovde beznadežno, iako je nada ono poslednje što nestaje. Ali beznadežnost nije svojstvena muslimanima. Stanje pesimizma muslimani sagledavaju kao „šejtansku smutnju“, a sve što je šejtansko, daleko bilo…

Ili lokalnu javnost više okupira i zabavlja lokalni politički rijaliti na relaciji tri političkih grupacija? Mislim da su i tu sredstva prilično iscrpljena. Upravo ta na izgled pat pozicija više mi liči kao zatišje pred buru. Šejtan ne miruje, samo se primirio. Dualizam u Islamskoj zajednici se i dalje podstiče. Već se piše da britanska MI6 sprema nemire u Sandžaku, ali niko ne pominje koliko su kosovske takse pogodile ovaj region. Teško mi je da definišem stanje, ali kao da će se promene neizostavno desiti. Gde, u Srbiji ili Sandžaku, postavlja se pitanje? Nije Sandžak nešto drugo od Srbije, ali se politički razlikuje. Moglo bi se reći da se ovde pažljivo osluškuje stanje bunta u Srbiji i kalkuliše. Ovo drugo sigurno, jer ovde je narod veoma uzdržan kad se pokreće talas narodnog nezadovoljstva i bilo kakve političke euforije u Srbiji. Prosto, istorija ih je tako naučila.

Od tri vodeće stranke dve su povezane sa predsednikom Vučićem, ali nije sigurno i da treća nije u nekakvim relacijama. Stvar bi, dakle, izgledala jasno. Ako lideri imaju nešto od toga, upitno je koliko od toga ima narod. Ipak nešto ima. Prvo, predsednik Vučić je prijatelj sa turskim predsednikom Erdoganom, a to je već ozbiljna pozicija za poverenje i prema Vučiću. Drugo, planirani su razni projekti, neki i potpisani, a i to je nešto. Treće, niko više ne blati islam niti maltretira Bošnjake, što je već krupna razlika u odnosu na pređašnje vlasti. Uz to, ponešto je i počelo da se vraća Islamskoj zajednici i niko joj ne ruši ono što ona gradi. Istina nema nekih investicija koje bi zaposlile „radni narod“. Zar je i navedeno malo za napaćene Sandžaklije? Bogami nije.

Nije ni to ono što mi se čini glavnim. Ovde se zapravo konačno shvatilo da manjina i treba da se ponaša kao manjina – da bude uz vladajuću garnituru. Neka „braća Srbi“ kao većinski narod vide ko će da ih vodi, a Bošnjaci će kao manjinski biti uz vlast. To bi bila prihvatljiva formula, ali samo ukoliko je ta vlast prema manjinama, u ovom slučaju Bošnjacima, bar na izgled prijateljska i demokratska. Šta ćemo ako je ta vlast recimo neprijateljska, fašistička, genocidna i nedemokratska? Onda ta formula ne može da može. I tu je problem sa ovom opozicijom koja se polako pomalja iza narodnog protesta. Velika je enigma šta će se izroditi iz ovih protesta, neka nazovi demokratska vlast kao što su bile one prethodne ili ne daj Bože neki opet profašistički pokret. A svega može da bude. Uz preovlađujuću nacionalnu ideju poduprtu socijalnim nezadovoljstvom i osećanjem neslobode, i desni i levi otkloni vode totalitarizmu.

Jedna lekcija ovde nikako da se nauči. Političari moraju da završe svoje poslove. Neodložni posao je Kosovo. Ako to ne uradi ni Vučić, čvrstu vam reč dajem, neće ni on dugo kao što nisu ni njegovi prethodnici. Neka ih samo pogleda. Ima li šta tužnije od onog bivšeg Tadića. Što se EU tiče, stvari su komplikovanije, ali ako se i tu izgubi pravac, odnosno jasna orijentacija, opet vam čvrstu reč dajem, lutaće „srpski brod“, minimum biblijskih 40 godina po balkanskoj pustinji. Treća stvar, opravdano nezadovoljstvo građana – pa kako mogu biti zadovoljni. Mladi i obrazovani tek diplomirani studenti u hordama napuštaju zemlju, ali ne samo oni. Šta to njih može zaustaviti da ostaju ovde i verujte mi nikakva demagogija tu ne može pomoći. Ne može jer stvari bi morale radikalno da se menjaju, ali ko će menjati zakonitosti neoliberalnog kapitalizma koji porobljava i ponižava svako ljudsko dostojanstvo i kojem se bespogovorno služi. Ili nedodirljivu partokratiju kojoj ovakvi samo smetaju. I da skratim i budem direktan: Predsedniče Vučiću podsetiću vas na Ataturkove reči upućene turskom narodu – „ušli ste kao sivi vukovi u istoriju, hoćete li da iz nje izađete kao prebijeni psi“. To su reči razumevanja istorijskih nužnosti koje Ataturka nisu sprečile da sprovede rigorozne reforme, jer narod treba voditi po cenu teških odluka i ni malo lakih rešenja. Istorijska je nužnost da se baklja u nekom trenutku upali kako bi rasterala mrak, a na vama je izbor hoćete li biti upamćeni kao lucifer ili tiranin.

I jedna mala stvar u lično ime, nek iz ove sandžačke teskobe i moje prof. dr bude upisano u podršku protestu kao izrazu osvajanju slobode, a moje umetničko odavno postavlja pitanje ima li umetnost mesta u represivnim društvima, stara dilema koju je postavio Leonidov. I dobih odgovor iz Beograda od jedne dame čije godine ukazuju na mudrost: „Smatram da je lepota lekovita i blago onome koji i u teškim trenucima naše stvarnosti uspeva da je stvara i daruje drugim očima da svedoči.“ Ostaje mi da kažem samo – Hvala Vesna.

Autor je slikar i univerzitetski profesor iz Novog Pazara