Šangajska lista kao paradigma

Istorijski gledano, po pravilu je bila reč o krađi tuđih rezultata ili o plagiranju, a počinioci su, naravno ako bi se saznalo za njihov postupak, bili izlagani opštem preziru, uz rizik da neslavno završe svoju akademsku karijeru.

Na nov kvalitet u toj istoriji beščašća ukazao je časopis Science 2013. godine otkrivanjem da u Kini postoji bar 27 firmi za prodaju autorstva članaka u renomiranim časopisima, dakle onima sa liste SCI (indeks naučne citiranosti). Za takvu prevaru potrebna su bar četiri člana: nesavesni naučnik sposoban da napiše koherentan tekst (makar sadržaj i izmislio), nestrpljiv ili nesposoban pripadnik naučne zajednice pod pritiskom da napreduje, korumpirani urednik časopisa spreman da prihvati izmenu autorstva po uplati tražene sume i vešti posrednik koji će da ih poveže.

Ta svojevrsna industrija podvale u nauci procvetala je u Kini, koja je doživljavala ubrzani društveni, privredni, kao i naučni razvoj. Tamo je za samo 10 godina, od 2002. do 2012, skoro upetostručen broj članaka štampanih u uglednim časopisima. Otvarane su nove naučne ustanove, a ulaznicu za njih predstavljali su objavljeni naučni radovi. Prosečna cena usluge da se kupovinom autorstva dođe do naučnog zvanja i prestižnog radnog mesta bila je 14.800 dolara, što je u Kini za mnoge bio poželjan godišnji prihod. Izgledalo je da svi dobijaju zahvaljujući crnoj berzi naučnih radova, ali su joj se vlasti oštro suprotstavile. Jasno im je, naime, bilo da nesposoban rukovodilac u nauci ne odgaja uspešan podmladak, te ostavlja za sobom jalovost, ako ne i pustoš.

Prošlogodišnji izveštaj o „ekonomiji obmanjivanja“ u kineskoj nauci pokazuje da je 55 odsto svih članaka povučenih zbog prevare u svetu poticalo iz ove velike zemlje. Želja za afirmacijom nacionalne nauke je jaka, pa univerziteti stimulišu objavljivanje članka u zapadnom naučnom časopisu sa prosečno oko 44.000 dolara. To je skoro dvostruko više nego što godišnje zarađuje najveći broj njihovih profesora, tako da je ogroman izazov da se izađe iz okvira elementarne etičnosti. Međutim, država sve energičnije kažnjava prevare, svesna štete koju joj one nanose.

Pogledajmo situaciju kod nas. Obznanjena je „genijalna“ ideja da svoj ugled u naučnom svetu povećamo uspostavljanjem „budžetske linije“ za plaćanje naučnika (ne precizira se da li samo našeg porekla) sa stranih univerziteta, koji bi, umesto svoje stvarne ustanove, upisivali da im je radno mesto u Srbiji. Političarima, pokretačima te neobične ideje, ne pada na um da ti ljudi imaju svoje dostojanstvo koje ne žele da izgube, ma kako mito bio veliki (da ne pominjemo razuman strah od raskrinkavanja).

Naše vođe ne razumeju ni kakav bi skandal nastao kada bi se saznalo za to „lukavstvo“, koje bi ostalo upamćeno kao teoretski prilog podvaljivanju u nauci. A najbitnije je što se, osim nezasluženog skoka na nekoj međunarodnoj rang-listi, stanje u domaćoj nauci ne bi nimalo promenilo. Štaviše, moglo bi da se pogorša, jer bi se tom korupcionom „budžetskom linijom“ odlile pare namenjene razvoju nauke u Srbiji.

Ovaj pristup neodoljivo podseća na naš celokupni odnos prema stvarnosti. Na kozmetička krečenja, makete, visuljke, novogodišnje jelke, fontane, jarbole i stadione, dok tavorimo pri evropskom i regionalnom dnu ne samo po dohotku, već i po njegovom izrazito niskom rastu.

Autor je penzionisani profesor univerziteta