Sanjala sam noćas da su iz Zoo-vrta pustili sve životinje

Predlog je imao čak i obrazloženje, da se svuda u civilizovanom svetu zoo-vrtovi zatvaraju jer je to mučenje životinja, da one treba da žive na slobodi, a mi smo deo civilizovanog sveta… U snu, kao i u životu, takođe znam da mi sve ‘civilizovane’ odluke sprovodimo na krajnje necivilizovan način, pa me uopšte ne čudi što su vrata zoo vrta jednostavno otvorena i životinje lutaju Beogradom.

Nije ličilo na Kusturicu, mada nam grad i te kako liči ‘na posle bombardovanja’, nije ličilo čak ni na Samijevo bekstvo, onomad kad sam prvi put išla na demonstracije, prosto lutaju i prilično su izgladnele. Neki građani pokušavaju da ih nahrane, iz moje male Maxi pijace prodavci su izneli kartonske gajbe sa natrulim bananama, pa se o njih otimaju majmuni i starci. Umalo nisam stala u jedan mesni doručak koji je neko izbacio kroz prozor i tako upropastila ručak risu koji sedi na haubi parkiranog automobila i čeka da se trotoar oslobodi od prolaznika pa da doručkuje.

Na drvetu ispod prozora je gomila šarenih ptica, ali ja ne smem da ga otvorim i stavim hleb na sims, jer su mi mačke uzbuđene. Neki ljudi odvode životinje kućama, sigurnije su nego na ulici, čujem da su se pojavili lovci, a čujem već i pucnje. Na društvenim mrežama čitam da je ubijen slon ispred skupštine, i da ne radi prevoz. Da je veliki problem sa ribama, tek manji deo se dokopao Save. Neke su stigle do Slavije ali su krokodili bili brži (?) i napunili fontanu, sad se tu tiskaju sa fokama i nilskim konjima, koji su iz fontane izbacili mnogo vode a JKP Vodovod isključio dotok vode da se ne baca.

Sve više se puca, sad već vidim i komunalne policajce s puškama, beže i životinje i ljudi, nemilice pucaju u sve sa četiri noge, ako zakače i nešto sa dve ne obaziru se, ko radi taj i greši.

Odlučujemo da i mi zbrinemo neku životinju, koja se sama pojavila, stari tigar se trese od straha u svetlarniku, pored panja drveta koje je pre mesec dana iseklo JKP Gradsko zelenilo (ovo je istina, nije san). Tigar se sam popeo uz stepenice, pripala mu je moja i mačija soba. Tu je i stara tuš kada (odista smo neki dan radili nešto po kupatilu), S pokušava da je napuni vrećama silikonskog peska, Cvetko i Đole odmah uskaču unutra da pokažu tigru kako se to radi, ali on gleda u prazno, depresivan je, porodica mu je verovatno napolju, brine?

Aktivisti poručuju na FB da su uspeli da pokupe sve delfine (ima li BG zoo uopšte delfine, nisam bila sto godina?) i da su ih evakuisali u bazen Šapićeve bespravno sazidane vile, gradonačelnik besni na Pinku jer sad ne može da obavi jutarnji trening. Građani javljaju gde sve još ima pogodnih privatnih bazena, da su i sami pokupili neke ribe ali su se sukobili s privatnim obezbeđenjima.

Pink javlja kako je ubijen jedan građanin, ali ne i da je to bio lovac, koga je (opet to nekako znam) upucao drugi lovac iz konkurentske desnice, a ne neki rođak ovog mog depresivnog tigra, zbog čega na ulicama vlada opšte puškaranje, sad čujem i teže oružje, eksplozije… Mačke, sad sve tri, skupile su se na mom krevetu, Cvetko i Đole umiruju tigra a ja bih na ulicu da donesem još nekog što mi S ne dozvoljava, insistira da se ne pomeramo iz centralnog dela stana zbog mogućih zalutalih metaka.

Počinje da smrdi, gadno da smrdi i tu se budim…

Autorka je književnica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.