Sanjam slobodu još od 9. marta 1991. godine

Umeo sam ja u toj svojoj želji slobode da se zaplačem gledajući neke filmove i čitajući neke knjige.

„Imam jedan san“ i kadrovi dokumentarnog filma o Martinu Luteru Kingu u trenutku kad izgovara tu čuvenu rečenicu, u istoriji bitaka za slobodu uvek uklesanu, meni su proizvodili jaku emociju. Kasijus Klej ili Muhamed Ali je u ime slobode otišao u zatvor, o Nelsonu Mendeli koji je veći deo svog života proveo u zatvoru u ime slobode da i ne govorim.

Nema velike istorijske figure za koju se makar u nekom trenutku nije vezivao san ili borba za slobodu. Od tvoraca američkog ustava do aristokrate Vinstona Čerčila.

Možemo među ova imena, u izvesnoj meri, upisati i Josipa Broza. Bez ikakve želje da se guram u ovo društvo velikana, evo mog sentimentalnog putovanja kroz blisku ličnu i društvenu istoriju osvajanja i gubljenja slobode u kojoj sam učestvovao kao akter, uostalom kao i mnogi koji čitaju ovaj tekst.

Sanjajući jedno društvo zasnovano na slobodi i pravdi kao neprikosnovenim idealima. Nije, naravno, ta istorija u kojoj smo pobeđivali strah pred nasilnicima i okupatorima devedesetih ista u našim sećanjima, kao što nisu ni ideje o društvu koje su bile u opticaju bile iste.

Nije i tebi, čitaoče, nejasno da su univerzalne ideje slobode i pravde u Srbiji uglavnom u deficitu i da se pripisuju naivnosti onih koji ih zastupaju. To što ovo društvo već 35 godina posrće očigledno ne opominje nikoga. No, vratimo se sentimentalnom putovanju u prošlost i davnom devetom martu 1991. i trenutku kada sam gotovo fizički osetio dah slobode u toj meri da ga mogu zvati i Dodir slobode.

Vuk Drašković je bio uhapšen, tenkovi su izvedeni pa potom povučeni, nekakvi pregovori vlasti i opozicije su bili u toku, demonstracije na koje sam svakog dana išao nakon posla na Terazijama su bile masovnije iz dana u dan. Taj dan koga se dobro sećam, komšinica službenica iz suda u centru grada došla je ranije sa posla i u poverenju nam saopštila kako se sprema izlazak vojske na ulice i uvođenje vanrednog stanja uz masovna hapšenja. Supruga i ja smo se pogledali i nemo dogovorili da ćemo, naravno, ići kao i svaki prethodni dan a „Oni“ nek hapse, ćerka nam je kod mojih roditelja pa…

Prelazeći Brankov most pešice a potom krećući se ka hotelu Moskvi uz mnogo ljudi koji su išli u istom pravcu u to popodne zaboravio sam datum, sloboda je marširala tim koracima ka Terazijskoj česmi i kao da je donela neko čudno svetlo nad tim delom Beograda. Mogao sam je dodirnuti rukom, i slobodu i svetlost. Vrlo brzo stigla je i vest o puštanju Vuka Draškovića i ostavci direktora televizije. Strah od zla na koje je režim sposoban je pobeđen a ja sam tih dana napravio i sliku o tome i nazvao je „Mali zeka je pobegao“.

Naravno, umesto kompromisnih rešenja režim je varao naočigled i terao svoje pokvarene planove bez obzira. Tada smo tek učili na šta je sve zlo spremno, a cenu naše naivnosti platili smo više puta. Sledile su godine rata, sankcije, višedelnog pljačkanja naroda u ime ljubavi prema tom istom, uzurpacije institucija, medija i svega što po pravilima demokratskog društva treba da odgovara i radi za građane, a ne za političku stranku na vlasti.

Čini li se ovo poznatim onim mlađim čitaocima koji nisu tad bili rođeni ili su bili premladi za sećanja? Potom sve veće zaglibljivanje u laži i do te mere tupava a i zločinačka politika Slobodana Miloševića koja dovodi bombe u toj tako neverovatnoj umišljenosti da je ceo svet pogrešan. Da li ti je i ovo poznato, dragi moj čitaoče. Idemo dalje.

Peti oktobar je, kao i kod mnogih drugih, povratio naše snove o slobodi i pravdi. Neću sad pisati ko je sve to i kako izneverio, nije to ideja ovog teksta. Već dvanaest godina predsednik glasača koji su glasali za njega i koji se lažno predstavlja predsednikom svih građanja, vređa naše osećanje pripadnosti ovoj zemlji, našu inteligenciju i naše osećanje, ili bolje rečeno, potrebu za pravdom i slobodom.

Za razumom i solidarnošću. Svađajući nas sa susedima u toj večitoj predstavi kojom se krije prava priroda ovog sebičnog, pohlepnog moći zaslepljenog režima. Rasprodaja zemlje, vode i vazduha poslednji je stadijum procesa pljačke građana Srbije koji traje već 35 godina. Nema tu ništa osim toga.

Patriotski se čuvaju vile na Dedinju i paretine i nekretnine na raznim destinacijama. Sve to znamo i muka nam je od toga, zar ne? Ono što napokon treba da upoznamo, a o čemu je ovaj tekst, jesu sloboda i pravda. Nanjušio sam taj miris ovih dana kada se narod (građani) Srbije podigao da odbrani šta je još preostalo braniti.

Pokazao je ovog puta narod da je veći i od svojih sportskih šampiona koji su propustili priliku da od slavnih postanu veliki. Mi građani Srbije nemamo mogućnost da tu priliku propustimo. Moramo biti veliki. Nećete kopati! Šta u ovoj rečenici nije jasno!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.