Sankcije jačaju rusofobiju, ali su i plod rusofobije

Elegantno izgledaju sa stanovišta onih koji određuju sankcije, jer neće morati sami da prljaju ruke, u očekivanju da sankcije odrade štrokavo krvavi deo posla.

Samo što je gotovo izvesno da u slučaju Rusije neće biti tog očekivanog ishoda.

Da li je zamisliva masovna pobunu građana Rusije, ogorčeno razljućenih zbog pada životnog standarda i nestašica izazvanih vojnom intervencijom i sankcijama?

Teško, sećajući se onih skoro 900 dana opsade Lenjingrada, i skoro milion umrlih od gladi i zime u tom gradu koji se nije ni predao ni pobunio.

Iz tog i iz drugih istorijskih primera, znamo da je ruski narod trpeljiv i na nedaće raznih vrsta priviknut, pa nikakve ovim sankcijama izazvane patnje i stradanja, ma kako bile ogromne i strašne, neće dovesti do očekivanog građanskog nezadovoljstva kao instrumenta promene vladajuće elite.

Bizarne su i iracionalne sankcije protiv ruske kulture, protiv ruskih književnih i muzičkih klasika, zabrana učestvovanja na takmičenjima „ruskih“ mačaka, isključenje ruskih sportista iz međunarodnih takmičenja, maltretiranje dece ruskih roditelja u nekim zemljama evropskog zapada i severa, slepo ignorisanje da nisu svi rezidenti evropskih zemalja ruskog porekla zli oligarsi i Putinovi finansijeri koji su se obogatili u saradnji sa sadašnjim vlastima, mnogi su zapravo od tih vlasti pobegli iz Rusije da bi se spasli od progona, sačuvali deo imovine, svoje živote i živote svojih porodica.

Čovek sa izraelskim pasošem biva prinuđen da proda svoj fudbalski klub Čelsi u koji je uložio ogroman novac i podigao ga iz nivoa osrednjosti donjeg dela tabele do nivoa svetske fudbalske veličine, jer nije prihvatljivo da aktuelni prvak Evrope i Engleske ima vlasnika Rusa, makar bio ruski Jevrejin.

Čiji god pasoš da ima, na delu su bizarne, nepravedne, besmislene i brutalne sankcije koje šire mržnju i rusofobiju.

Sankcije jačaju rusofobiju ali su i plod rusofobije a ona je starija od nekadašnjih globalnih negativni reakcija na eseser komunizam i staljinizam.

Sankcije dovode do kontrasankcija a i jedne i druge dovode do sve veće zatvorenosti u male i sve manje sredine, onemogućavanjem teško postignutog slobodnog cirkulisanja robe, novca i ideja.

To sve vodi u masivnu globalnu introvertnost prekidanjem svih vrsta komunikacija, u kulturi, sportu, nauci, obrazovanju, medijima, trgovini, avio i drugom saobraćaju…

Gube se dostignuća moderne, vraćamo se ubrzano u srednji vek i za njega tipičnu feudalnu zatvorenost.

Sankcije po pravilu ne pogađaju one koji su svojim odlukama doveli do konflikta kao razloga za uvođenje sankcija, ali zato svom snagom pogađaju one, koji niti su uticali na donošenje tih odluka, niti mogu da ih ma na koji način promene.

Imajući još uvek gorka sećanja na devetogodišnje sankcije primenjene protiv nas, još su vidljive posledice u vidu trajnog zaostajanja za susednim zemljama, a imamo i na tom iskustvu dobro učvršćeno znanje da sankcije najviše pogađaju marginalizovane društvene slojeve, one kojima je egzistencija i bez sankcija bila teška.

Stara je istina da u kriznim periodima stradaju najviše oni koji su i u prethodnom periodu bili najugroženiji, a među tim najugroženijima, žene su obično najbrojnije.

One su tradicionalno najpogođenije svakom krizom, i u njoj porastom svih vidova nasilja (porodičnog, u radnim uslovima, uličnog).

Sankcije dovode do nestašica a kada postoji nestašica, razvija se crno tržište, dešava se porast kriminaliteta svih vrsta, i mimo ratnog nasilja.

Snabdevanje životnim potrepštinama postepeno preuzima podzemlje, ljudska prava se gube, kao i regulative protiv diskriminacije, nasilja, kršenja radnih i imovinskih prava.

Rodna i druge ravnopravnosti polako ali sigurno nestaju ustupajući mesto i javnom i privatnom životu drevnom pravu jačeg. Nestaje i zaštita žena, dece, svih fizički, zdravstveno i društveno slabijih od nasilja.

Može da se uoči sličnost sa američkom prohibicijom dvadesetih godina dvadesetog veka koja nije iskorenila upotrebu alkoholnih pića, ali je dala ogroman zamah razvitku organizovanog kriminaliteta.

I osim što pogađaju skoro isključivo nedužne osobe, među kojima su najbrojnije posebno žene, sankcije mogu da budu uvod i u upotrebu oružja kad ne dovedu do kulturološki nezasnovno očekivanih rezultata.

Time se ujedno gubi efekat možda jedine dobre strane sankcija, da je bolja primena sile sankcija nego sile oružja.

I da ne ostane nezapaženo, veliki talas izbeglica koji je primljen gostoprimljivo u evropskim zemljama, otkriva u svoj svojoj brutalnosti kriterijum rasizma, kao što se sada jasno vidi, odlučujućeg, u tretiranju migranata.

Odjednom mogu Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka i druge evropske zemlje da raširenih ruku primaju bele, evropske hrišćane, u par dana njih gotovo dva miliona, kojima povrh toga, Evropa odmah daje boravišne vize i zaposlenje u trogodišnjem predahu od rata i razaranja.

Dotle se izbeglicama ratnih područja Sirije i Avganistana, doduše nešto tamnije kože, već godinama brutalno odbija ulazak pa i sam status izbeglica kroz tretman najbliži postupanju sa opasnim kriminalcima i teroristima.

Autorka je profesorka Fakulteta za evropske pravno političke studije