Šansa da Srbija povede kolo

Folklorno iskazivanje se razlikuje od jednog do drugog kraja, od zemlje do zemlje, i od kulture do kulture. Folklor se, najčešće, vezuje za grupno ispoljavanje osećanja, i bez obzira gde je nastao, i na povod nastanka, njega obično karakterišu: ritmičnost, blizak fizički i emotivni kontakt i usklađenost pokreta igrača. Onaj ko ne može ili neće da prati ritam koji ostali igrači nameću, ne ostaje dugo u kolu. Srpski folklor, posebno onaj kojim se iskazuje radost, poznat je po narodnim kolima koja imaju tzv. kolovođu i „keca“. Kolovođa diktira tempo i ritam, ostali ga slede, a kec pokušava da svojim vragolijama obodri igrače i publiku. Na vašarima i svadbama, kada kolovođa previše „poludi“, igrači se otkače od njega i nastave da igraju tempom i na način koji im odgovara. Izvan Balkana retko se može sresti kolo sa kolovođom.

Folklorni princip, iako to nije uvek vidljivo, duboko je inkorporiran u organizovanje i ponašanje zajedničkih nastupa u gotovo svim sferama života: i u porodici, i u školskom sistemu, i u privrednim organizacijama, i u politici, i u državnoj upravi, i u međudržavnom komuniciranju i u udruživanju. Ona društva i države koja ne razumeju taj globalni „folklorni pristup“ međunarodnog organizovanja i poslovanja, ili neće da slede „ritam i korak“ ostalih „igrača na sceni“, uvek se nađu u njihovoj „nemilosti“ i bivaju, najčešće nenamerno, izgaženi i izbubecani laktovima saigrača, a potom i isključeni iz kola, jer im kvare „ritam i zadovoljstvo“. Oni koji to ne uočavaju, počnu potom da se dure, frkću i optužuju da je njihovo liferovanje iz kola posledica „mržnje“, „zle namere“, „želje ostalih da ih potčine“ itd. A neki od izbačenih pokušavaju i da igrače koji su ostali u kolu, „onako slučajno“ i sa strane, sapletu i „pokvare im zadovoljstvo“, što, obično, ostavlja traumatične posledice po njih same. Pogotovo, ako su mali i nejaki.

Srbija je više puta, zbog toga što nije razumela, ili nije htela da sledi, logiku folklornog organizovanja i delovanja i ritam međunarodnog okruženja, bila više puta izbubecana i izgažena od tog okruženja. Posle su njeni politički prvaci, koji bi trebalo da imaju najsenzibilnije receptore za „folklor okruženja“ teške povrede nacionalnog tkiva i gubitak razvojnog ritma, pravdali kalimerovskim frazama i optužbama. Kao, oni nisu želeli da „igraju kako drugi sviraju“!? Jer oni, su, navodno, kao i narod koga zastupaju, samo svoji. I oni vide bolje i dalje od svih?! A Srbija je, zbog banalnog ponašanja svojih političkih kolovođa, postajala sve manja, malobrojnija i siromašnija. I sve manje poželjna za uključenje u međunarodni produktivni politički i razvojni folkor.

Evo prilike da i sada, kada međunarodni folklorni kolovođe nameću ritam bezugljeničnog, „zelenog“, razvoja ljudske zajednice ponovo ne budemo izbačeni iz međunarodnog razvojnog kola koje iz dana u dan sve više dobija na zamahu. Kao ekološki veoma zapuštena zemlja, u kojoj je vazduh među najzagađenijim u Evropi i svetu, Srbija bi mogla da napravi snažan iskorak prema tom međunarodnom razvojnom kolu, na više načina. Jedan bi, recimo, mogao da bude njen snažan iskorak prema uključivanju srpske energetike i privrede u proces proizvodnje i korišćenja tzv. zelenog vodonika. I to uz pomoć jednog od najvećih zagađivača – kineske kompanije HBIS grupa Srbija, u čijem je vlasništvu železara u Smederevu.

Poznato je da već postoje snažna nastojanja u severnoj Evropi da se, iz ekoloških i energetskih razloga, započne sa korišćenjem zelenog vodonika u proizvodnim procesima tamošnjih železara. S obzirom na to da su i Srbija i Kina pod stalnom presijom EU propisa i savremenog „bezugljeničnog folklora“ po kome najrazvijenije zemlje sveta počinju da plešu, trebalo bi da nadležni državni organi Srbije započnu ozbiljne razgovore sa državnim organima Kine, da kompanija HBIS grupa Srbija otpočne zamenu tehnoloških procesa u smederevskoj železari koji su bazirani na uvoznom koksu, sa tehnološkim procesima na bazi zelenog vodonika, koji bi ta kompanija proizvodila uz pomoć električne energije iz solarne elektrane koju bi izgradila u neposrednoj blizini železare. Em bi, u tom slučaju, Smederevci i dobar deo Srbije počeli normalno da dišu, em bi kvalitet proizvedenog čelika postao bolji, em bi kompanija HBIS grupa Srbija postala primer dobre srpsko-kineske tehnološke prakse poželjne za sve zemlje sveta i njihovo uključivanje u savremenu folklornu igru bezugljenične proizvodnje čelika, i svih ostalih proizvoda. Kina raspolaže potrebnim znanjima, resursima i tehnologijama, Srbija je na putu da donese svoju vodoničnu strategiju, pa je izazovna i obećavajuća ekonomska budućnost pred obe države. I zato bi Srbija trebalo da povede to međunarodno bezugljenično, zeleno, međunarodno razvojno kolo.

Autor je inženjer, univerzitetski profesor i bivši ministar u Vladi Srbije