Šansa za slobodne i nepotuljene

I u jednoj i u drugoj zemlji građani su osetili da ekonomija počinje da stagnira i da tzv. klepto-bankarsko-partijski kapitalizam, čiji su nosioci postali establišmenti „starih institucionalnih“ političkih stranaka i njihovi predstavnici u državnim i bankarskim telima, počinje snažno da potiskuje klasičnu kapitalističku inicijativu i entuzijastičko razvojno pregalaštvo koji su do pre deceniju-dve obezbeđivali i Francuzima i Amerikancima, ali i celokupnom „slobodnom svetu“, pouzdan napredak, demokratske slobode i sigurne liderske pozicije u okruženju.

Za dejstvo ovih nacija nisu bili potrebni „veliki dogovori posvećenih“ niti „strateška usmeravajuća istraživanja“, već su one većinski, onako „iz kičme“, odlučile na izborima da upravu državom povere onim ljudima koji nisu bili prethodno „ukiseljeni u institucionalnim i partijskim kacama“ i koji su im obećali da će provetriti državne aparate od parazitskog klepto-partijskog činovništva, da će podesiti podsticajne razvojne mehanizme i alate za ponovni procvat klasične kapitalističke inicijative, kao i da neće dozvoliti razrastanje opasnih nacionalizama ni kod sebe ni u asocijacijama u okviru kojih ove države dejstvuju.

Tako su voljom ovih dveju nacija na svetsku scenu stupili Donald Tramp i Emanuel Makron, jednostavni, slobodoumni, preduzetni i nepotuljeni ljudi. Pratićemo njihove učinke i vladarska dostignuća, ali oni nisu predmet ovog teksta, jer nam je cilj da javnosti skrenemo pažnju na to da te dve velike nacije nisu želele više da na svojoj grbači nose decenijama uzgajane politikantsko-bankarske klepto-parazite i da su procenile da, po ceni rizika, treba da daju šansu novim ljudima koji nisu opterećeni „velikim političkim biografijama“.

Da francuska i američka nacija nisu isključivi nosioci prethodno opisanih izbornih postupanja, svedoči i izborno postupanje velike britanske nacije, koja je na prvim izborima posle Drugog svetskog rata poslala na „političko hlađenje“ svog zahuktalog pobedničkog ratnog premijera Vinstona Čerčila, jer su, očigledno, građani bili procenili da on svojom u ratu očvrslom autoritarnošću i pobedničkom aurom može da ugrozi vrednosti do kojih je biračima bilo stalo. Ili, recimo, primer stupanja na vladarski tron velike ruske nacije gospodina Vladimira Putina, čoveka koji, takođe, nije bio pripreman u kuhinjama tada neprikosnovenih političkih partija.

I građani Rusije su se tada, na demokratskim izborima, obračunali sa dotadašnjim korisnicima partijsko-državnih, finansijskih i drugih privilegija i omogućili svojoj zemlji da ponovo krene napred.
Moglo bi se naći još tuce sličnih primera, koji svedoče da se uz pomoć potrošenih partokratskih legala ne mogu praviti novi razvojni prodori niti očuvati demokratija. Jedino srpska nacija gotovo trećinu veka u višestranačju, ali i pre toga, pokušava da među „pilićima odgajenim u postojećim kleptokratsko-partijskim leglima“ pronađe svoje vođe i vladare koji će je, konačno, dovesti do „zelenih razvojnih dolina“, i sve vreme se potom čudi što je njeni izabranici posle redovnih „lutanja“ ponovo dovode do „ljutog bezvodnog razvojnog krša“ i tamo ostavljaju.

Ako žele da i njihovo nacionalno telo dobije atribute prave velike nacije, građani Srbije moraju da počnu da „reaguju kičmom“ i da na izborima daju šansu novim nepotrošenim ljudima koji će bar jedno vreme misliti i delovati razvojno i u korist građana, i koje će, normalno, kao i sve ostale velike nacije, na izborima menjati novim nepotrošenim i provereno stručnim ljudima.

Tu izgovori tipa: da građani Srbije nisu dovoljno školovani, da ih vlasti dave ucenama i marketinškim lažima, da su pet stotina godina bili pod Turcima, da ih je malo, te da je Srbija „kuća nasred svetskog puta“ i da je uklještena između „zapadne“ i „istočne“ civilizacije i sl. ne stoje. Jer ni prosečan Amerikanac, Francuz, Britanac, ili Rus, nije ništa obrazovaniji ni inteligentniji nego prosečan Srbin. A i svi su oni imali svoje vekovne porobljivače, i njih su klepto-partijaši, takođe, opsedali svojim marketinškim lažima, a i brojčano nisu uvek bili veliki. A to što je, i ako je, svoju državu sagradila i održala na raskrsnici civilizacija, to predstavlja veliku razvojnu prednost srpske nacije. Samo je treba iskoristiti!

Autor je univerzitetski profesor