SANU ili Mitrović i Marić

Čomski, jedan od najvećih svetskih intelektualaca, lingvista i filozof koji se nalazi na listi sto najvećih umova svih vremena, do paralele sa Hitlerovom Nemačkom došao je analizirajući američke unutrašnje društvene, političke i ekonomske prilike, zaključujući da je danas u Americi zastrašujući nivo „iracionalnog straha i mržnje“.

Skrenuo je pažnju da američko stanovništvo ne uspeva da jasno artikuliše svoje zahteve te da u njemu vladaju „besciljni strah i bes“. „Većina stanovništva za 30 godina nije imala realno povećanje prihoda – teško se preživljava, a porodica nema nikakvu podršku.“ Dugoročno to je neodrživo, smatra Noam.

A šta smatraju srpski intelektualci ugodno zavaljeni u tami SANU? Ove se nedelje bave godišnjicom rođenja svog člana vajara Rista Stijovića i proslavom svoje godišnjice. Šta kažu o „iracionalnom strahu i mržnji“ u Srba? Postoji li ili ne?

Naša se elita, nažalost, ne bavi ovim pitanjima. NJu ne interesuje društvena zbilja – dekadencija koju širi deluje porazno na ionako bolesno društveno tkivo Srbije.

Srbija ima rak, a akademici u SANU preferiraju dremež. Kada će naša Akademija najzad poći putem atinske i reći nešto poput Aristotela: „drag mi je Vučić ali mi je istina draža“?!

Da li je zadatak mislećih ljudi da govore istinu? Ima u našoj SANU i među našom elitom mnogo sjajnih filozofa. Nemoguće da ne znaju za Kantov „kategorički imperativ“: postupaj tako da čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo. Zašto ćute? Zbog čega samo akademik Teodorović govori da je car go?

Pa zbog nedostatka hrabrosti. Nekada junački narod inspirisan Markom Miljanovim i NJegošem sada je postao primer konformističkog u najsjajnijem smislu reči Eriha Froma. To što „običan narod“ odbija da razmišlja, jasno je mada ne i opravdano.

Većinski neobrazovan i siromašan svoju golu egzistenciju stavlja u ruke mesije, odbijajući da se svojom sudbinom ozbiljnije samostalno bavi. Ali oni koji redovno pevaju: „naš život je kratak, brzo se završi.

Smrt brzo dolazi, grabi nas okrutno, nikog ne poštedi. Živela akademija! Živeli profesori!“ plješćući na proslavama ne smeju ćutati. „Gaudeamus igitur“ ne upućuje samo na univerzitetske beneficije nego i na odgovornost.

U Srbiji odgovornosti odavno nema. Niko nije odgovoran ni za šta, pa ni elita za inerciju i ćutanje. Samo u našem jeziku postoji glagolski oblik koji pretpostavlja obavljanje radnje bez aktivnog učešća subjekta – rešiće se! Naša vlast neprekidno govori o problemima na ovaj način, ne imenujući ni krivca, niti one koji će biti odgovorni za rešavanje.

Celi život provodimo u magli neodgovornosti i bežanja da se problem imenuje i reši. Tako i SANU – valjda je dovoljno što proslavljaju godišnjicu da bi bili srećni, nije valjda da su odgovorni i za promišljanje naše društvene zbilje? Cena veličine zove se odgovornost, govorio je Vinston Čerčil.

Neodgovornost rađa poltronizam koji lagano postaje deo našeg nacionalnog mentaliteta.

Samo par sati nakon prijema predsednika na VMA koji je želeo da „proveri svoje zdravlje“ stižu panegirici koji nisu upućivani čak ni najvećem sinu naših naroda i narodnosti Josipu Brozu. Tako niški odbor SNS „šalje najveću i najjaču podršku“ uz nadu da će „naš predsednik brzo prebroditi zdravstvene tegobe i nastaviti započetu borbu za bolju budućnost Srbije“…

U vreme dok su ovaki izlivi ljubavi stizali, adresant je jasno stavljao do znanja da je već „u punom radnom pogonu“. Mislim da čak ni njemu ovakvo udvaranje ne prija niti da on od svih tih silnih ljudi to traži – jednostavno, takav smo narod. U Nišu se organizuju mitinzi podrške zdravlju Broja jedan! Majko moja, mene je sramota ovo čak i čuti, čemu ovoliki poltronizam koji unižava ljude?

Naravno, ovakvi povodi su dovoljni da pokažemo svoj trag, iako snega još nema. Nešto čiji autori svaki dan gostuju na Pinku ili Hepiju a tvrde da su novina (halo bez h) čak objavljuje: „Vučić u bolnici – Ustaše, Šiptari i Ivan Ivanović se vesele, svi se pitaju gde je Kesić da baci neku urbanu foru i zasmeje Đilasa“! Pitanje je, zbog čega su se uz očekivane državne neprijatelje Kesića, Ivanovića i Đilasa tu našli i Šiptari?

Pa zato što je uz neodgovornost i poltronizam naša treća najvažnija nacionalna osobina da verujemo da je uvek neko drugi kriv. Ovo je porodilo mizantropiju, koja, čini mi se, nije imanentna ovom podneblju, ali su je Milošević i Vučić uspešno ovde transplantirali. Tako u Srbiji i osnovac zna da su nam Albanci (alis Šiptari) i Hrvati smrtni neprijatelji, te da se sa njima valja uvek sprdati.

Isto to doduše mislimo i za Nemce, ali tu već pobeđuje naš poltronizam – kao što nam je unutra potreban Vučić, tako su nam spolja potrebni Nemci te mržnja nije tako eksplicitna, kao prema komšijama.

U oblikovanju javnog mnjenja i ovih pogubnih nacionalnih osobina naravno nije kriv samo pater Serbias. Na trovanju nacionalne atmosfere udarnički rade čitave grupe ljudi sa Pinka, Hepija i RTS-a.

Nema nikakve razlike između Mitrovića, Marića, Bujoševića, Sarape, Krstića… Navodni nacionalni a suštinski SNS servis počinje da objavljuje tekstove Informera, a u svađi sa Danasom tvrdi da je ovaj dnevnik tabloid! Milorade Komrakovu, vrati se, sve ti je oprošteno! Jako dugo očekujem da će se u jednom trenutku novinar na TV-u nasmejati i reći: „dragi gledaoci, sve je ovo bila šala – sada ozbiljno o situaciji u Srbiji“…

I što nije zabranjeno može biti nepošteno, govorio je Aristotel. Zbog toga ovo i pišem, mada već čujem prigovore što ne govorim o Šiptarima, Hrvatima ili makar Nemcima. Smatram da kada je kuća u haosu ne vredi čistiti komšijsku. Svaki pravi domaćin pre svega čistiće svoju.

Muka sličnih balkanskih mentaliteta Vedranu Rudan ili Borisa Dežulovića čini ludacima – Srbima, a Dražu Petrovića ludakom Hrvatom… Ponekad je bolje boriti se protiv nepravda dobrotom nego upornošću uzajamne mržnje. Mržnja je večita negacija.

Sokrat je upozoravao da je život bez vlastite spoznaje protraćen i kao da je gledao u nas svih ovih godina jer je Srbija potonula u kal konformizma, licemerja i hipokrizije. Kada si neobrazovan i smatraš da je uvek neko drugi kriv, patološki želeći autokratu koji će umesto tebe rešavati probleme, nema napretka u društvu.

I gde je rešenje problema: kod SANU ili kod Mitrovića, Marića i Bujoševića?

Siguran sam da nije u dilemi bojkota izbora. Imamo mnogo ozbiljnijeg pacijenta pred sobom.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu