Šapićevo preobraženje proletnje

Jaz između ovdašnje vlasti i slabo vidljive opozicije doslovno je ogroman i na prvi pogled nepremostiv.

Međutim, u stilu koji je podsećao na salto mortale Šapić se silovito zaleteo i pregnuo da preskoči ovaj jaz.

Priroda jaza je takva da se zasad još ne može dokonati da li je ovaj strmoglavi skok uspešan ili će se ispostaviti da se Šapić strmeknuo u ambis.

To će pokazati ne tako daleka budućnost.

Inače, Šapićev skok ovde neće biti razmatran kao epizoda u ličnoj karijeri jednog političara nego kao znakovita pojava koja otkriva važne osobenosti našeg političkog sistema.

U sredini kojoj pripadam i sa kojom komuniciram ovaj Šapićev nenadani potez gleda se sa naglašenim neodobravanjem.

Mnogima izgleda evidentno da se Šapić ovim pokušajem skoka preko političkog jaza na neki način poturčio, budući da se ideologija koja se godinama za njega vezivala tako mnogo razlikuje od njegove nove vere.

U mnogim aspektima „renegat“ Šapić proskribovan je i izložen bučnoj grdnji i osudi.

Onima koji ovo ne odobravaju cela stvar izgleda savršeno jasna i očevidna: rešio je da pređe na zlo mesto koje mu po mišljenju njegovih dosadašnjih poštovalaca ne pripada.

No, stvar ipak nije tako očevidna.

Šapićev potez je višedimenzionalan i kompleksan. Ovde se dževap kavzi ne može učiniti bez kompletnije i detaljnije analize.

Ne nastojeći da budem Šapićev advocatus diaboli, po navici koja je postala neka vrsta pavlovljevskog uslovnog refleksa bacam se na nešto delikatniji posao da u ovom zamršenom događaju sagledam i drugu stranu.

Tu drugu stranu ipak valja analizirati ne gubeći iz vida onu dominantnu „prvu stranu“ koja je manje-više svima vidljiva.

Šapić je inteligentan, energičan, preduzimljiv i obrazovan čovek. On je jedan od retkih koji se na izazovnom poslu predsednika jedne velike a centralnoj vlasti ne baš omiljene opštine u punoj meri ostvario.

Njegovi višekratni reizbori to uverljivo potvrđuju, a tom u prilog govori i neformalizovano anegdotsko iskustvo posredstvom brojnih detalja koji ga legitimišu kao spretnog i doslednog čoveka.

Nije preterano ako se kaže da je on bio najefikasniji predsednik jedne gradske opštine u Beogradu.

Radeći umešno i nepokolebljivo on je u poslu kojim se bavio više od jedna decenije uistinu dostigao sam vrh.

Na mestu na kome se danas zatekao on nema prostora za dalji karijerni i najšire shvaćen personalni rast koji bi mu dao priliku da za sebe i zajednicu u kojoj bi delovao postigne dalje vredne uspehe.

Procenio je da mu nove prostore za takav rast ne može pružiti opozicija u kojoj je dosad delovao i da mu prilike za nove doprinose društvu, kao i za dalju ličnu afirmaciju, može pružiti samo moćna vladajuća stranka.

U jednopartijskom sistemu nema izgleda da se išta značajnije postigne van redova vladajuće stranke ili čak u nekakvoj njoj suprotstavljenoj opozicionoj organizaciji.

Teško je ne složiti se sa ovakvom ovde pretpostavljenom Šapićevom procenom.

Društvo od Šapića može dobiti one doprinose koji su, s obzirom na njegovu pamet, energiju i iskustvo, nesumnjivo veliki, te da te doprinose može dati jedino onaj ko se uključi u stranku koja će za njegov visoko verovatan dalji vrlo uspešan rad pružiti potrebne prilike i mogućnosti.

Ovde je primenljiv i dalji argument da se povezivanje sa vladajućom strankom može vrlo povoljno odraziti na položaj i razvoj N. Beograda budući da je poznato da subvencije iz centralnog budžeta blisko prate i odražavaju usaglašenost lokalne vlasti sa onom centralnom; u medijima se dalo razabrati da je u nekim godinama Jagodina primala veće subvencije od nesravnjivo većeg i valjda važnijeg N. Sada.

Pretpostavljajući da nije svaki rad pod okriljem vladajuće partije po definiciji loš, moglo bi se zaključivati da je Šapićev prelazak na stranu koja obećava njegov veći doprinos bez ikakve sumnje i u najširem društvenom interesu.

Ovakvo zaključivanje je ispravno samo pod pretpostavkom da se Šapić ne udavi u bezdanom ponoru autoritarnog režima nastalog u izvedbi stranke, bolje rečeno partije, kojoj se kalvaričuje.

No, ta pretpostavka je daleko od realistične ili čak izvesne.

U vladajućoj SNS došlo je do takve centralizacije i koncentracije društvene i političke moći za koju bi moglo da se kaže da je neviđena da nismo prošli kroz poluvekovnu kalvariju „socijalističkog razvitka“.

Uz tu gromadu moći u koju je munjevito ižđikao naš predsednik, malo ko može da se nada da će uopšte biti i vidljiv, a kamoli da zasija svojim vanstandardnim rezultatima i ugledom stvorenim po tom osnovu.

Treba doslovno shvatiti staru mudrost da u senci ovako naglo izraslog drveta trava ne raste i senka ne iščezava.

To se najbolje vidi po krugu saradnika okupljenih oko našeg predsednika Republike.

U javnosti se stvorio utisak da se oko njega nakupilo nekakvo mnoštvo ljudi sa lažnim diplomama, plagijatora, ucenjivača, promotera nakaradnih i neistinitih tvrdnji, palikuća i podvodača.

Za mnoge od tih neslavnih aktera u javnosti odavno lebdi pitanje kako je predsednik uopšte pristao da sa takvim ljudima bude na bilo kakav način povezan, a da se i ne govori o njihovom uključivanju u najuži vladajući krug ove zemlje.

To nije sredina koja Šapiću obećava impresivan karijerni dalji rast, lepu afirmaciju i glas čoveka jarko prepoznatljvog po svojim doprinosima.

Ako u senci autoritarne vladavine predvidivo ubledi i požuti, mogao bi za svoj smrtni skok preko ideološko-političkog jaza gorko da se pokaje.

Predsednik SNS-a nije slučajno posegao za tom malom strančicom na čelu sa Šapićem.

U njegovoj nadaleko bačenoj i teškoj i neprozirnoj senci nije mogao da izraste nijedan aktivista koji bi sa valjanim izgledima mogao da se kandiduje za gradonačelnika Beograda.

U toj senci ubledeli su i sparušili se mnogi za koje se ranije moglo verovati da će izrasti u dominantne političke figure.

Zbog ovakvog potonuća u beznačajnost, vladajuća SNS suočava se sa krupnim kadrovskim problemima.

I pored svojih 700.000 članova, ona za izazovno mesto čelnika Beograda u svojim redovima ne može da nađe obećavajućog kandidata; posledica toga je nipošto ohrabrujuća činjenica da mora da pribegne jednoj grotesknoj integraciji sa strančicom od koje ima možda stotinak puta više članova.

Krupna iako ne baš sasvim vdiljiva istina, mahom nezapažena i u profesionalnoj javnosti jeste da je Aleksandar Šapić više potreban Aleksandru Vučiću nego obrnuto.

Na nedavno emitovanom Utisku nedelje Šapiću je postavljeno klizavo pitanje kakve je to nove vrednosti i načela on prepoznao u vladajućoj partiji, principe koji su mogli da ga navedu da zarad učešća u vlasti napusti opoziciju.

Nabrojao je pet-šest navodnih dobrih politika i odgovarajućih vrednih rezultata aktuelne vlasti.

Svi ti elementi pod velikim su znakom pitanja.

Prostor ne dozvoljava neizbežno opširno obrazlaganje ove tvrdnje, pa će biti navedeno samo jedno decidno poricanje tobožnjeg uspeha kako ga je gospodin Šapić naveo.

Reč je o tobožnjem velikom uspehu u razvoju privrede i jačanju njene finansijske osnove.

Tu se sasvim jasno vidi da je i sam Šapić, poput mnogih naših građana, postao žrtva gromoglasne neprestane propagande.

Na stručnim manifestacijama i u odgovarajućim zbornicima Naučnog društva ekonomista Srbije, Saveza ekonomista Srbije i neprocenjivo analitičnog Fiskalnog saveta mnogokratno je pokazano da je istina otprilike suprotna od onoga u šta je vlast uspela da ubedi i samog Šapića.

Kad se analizira period od nekih desetak godina – što je s obzirom na stohastička kolebanja iz godine u godinu jedini ispravan analitički postupak – na uporednim tabelama sačinjenim po visini stope rasta Srbija je sa Hrvatskom locirana pri dnu odgovarajućih tabela.

Što se ostalih politika tiče, onih koje je gospodin Šapić istakao kao uspešne, spreman sam da povedem polemiku ukoliko se nađe bilo ko voljan da dokazuje i brani ocene i tvrdnje gospodina Šapića.

Na kraju, ipak ostaje činjenica da postoje argumenti i u prilog i protiv utapanja Šapićevog SPAS-a u SNS, a konačni zaključak očito zavisi od težine koja se pripisuje pojedinim činiocima te argumentacije.

Sklon sam da zaključim da prevagu imaju argumenti protiv ovog neobičnog poduhvata, ali dozvoljavam i takvu konfiguraciju pondera pripisanih pojedinm elementima ove zamršene argumentacije koja bi prednost dala ovoj neobičnoj integraciji jedne toliko masovne partije sa jednom očevidno malom strankom.

Autor je profesor emeritus