Šarplaninac ili Le Sarplaninac

Međutim, postoji i nemali broj onih koji te konferencijske i kancelarijske „bitke-utakmice'' vide kao unapred nameštene u korist trenutnog interesnog miljenika moćnika. Taj nemali broj optužuje pomenutog miljenika da im otima, otuđuje i prisvaja teritoriju, istoriju, ljude i imovinu, kulturne i verske spomenike, da se služi perfidnim metodama i sumnjivim naseljavanjima, potkupljivanjima, proterivanjima… Takođe, značajan je broj onih koji sve doživljavaju kao beskrupulozno uslovljavanje, ucenjivanje i iživljavanje jačeg nad slabijim… kao i onaj skup, sklon teorijama zavere, koji tvrdi da su svi ti zvanični pregovori čista predstava kontrolora sveta čija početna slova iz opreza izgovaraju šapatom (iako se o njima već i javno govori, ali ''za svaki slučaj''): ilu..mi.n..a..ti…, Bil..der..be..rg…gr…, Pin..el…i.., Broj..ge.. …Tri…la…t…la… Paralelno sa tim istorijskim dešavanjima u Briselu, daleko od očiju javnosti, ali ne i daleko od prestonice Belgije, događa se nešto naizgled manje važno. Ali manje važno za koga?

Svakako ne gospođi M. J., rođenoj koju godinu pre Drugog svetskog rata u Beogradu. Nakon završenog Medicinskog fakulteta M. odlazi u Belgiju, gde u Liježu postaje specijalista kardiopedijatar. Ceo radni vek ona provodi u njihovoj univerzitetskoj bolnici. Godine 1980. sa suprugom boravi na Šar-planini, gde otkriva svu lepotu pasa rase – šarplaninac. Ubrzo potom, gđa M. počinje sa gajenjem šarplaninaca u Belgiji. Prvo leglo pasa imala je 1984. godine i tokom narednih trideset godina odgajila je preko 100 pasa ove vrsne rase čiji se potomci nalaze u svim okolnim zemljama – Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj… ali i u Švedskoj, Americi, Kanadi… Jer, kako gđa M. i ljubitelji ove rase kažu: ko je jednom imao šarplaninca, taj ga voli zauvek i samo njega ubuduće bira! Psi su osvajali najveća odlikovanja i medalje, a gđa M. je sve činila kako bi ovu našu rasu popularisala širom Evrope i sveta. Napisala je i knjigu na francuskom jeziku: ''Le Sarplaninac''.

Jednom godišnje organizovala je, zajedno sa svojim suprugom gospodinom S., na prostranom placu njihove kuće sastanak vlasnika šarplaninaca na kome je uvek bilo prisutno oko tridesetoro ljudi i preko 40 pasa! Gostima nije bilo teško da se sa svojim ljubimcima zapute čak iz Nemačke, Francuske, Holandije i, naravno, Belgije. Iz ogromne ljubavi prema ovim psima svi zajedno bi organizovali grupnu šetnju centralnim ulicama gradova nadomak Brisela. Prolaznici su u čudu gledali veliku tradicionalnu šetnju ljudi i pasa čiju rasu nikada ranije nisu videli. Na pitanja zadivljenih ljudi kakvi su to psi tako raskošne lepote, gospođa M. ponosno je odgovarala: ''Le Sarplaninac! Les montagnes Serbes! ''(Šarplaninac! Od srpskih planina!). Tako su se mnogi vlasnici pasa, ali i njihovi novi obožavaoci, zainteresovali da pročitaju nešto o njihovom poreklu. Mnogi od njih su odlučivali da posete Srbiju upravo zbog istraživanja na tu temu. Tako da su naši šarplaninci postali veliki ambasadori Srbije.

Prolazile su godine, a onda je, avaj, nekim Kosovarima albanskog porekla nastanjenim u Belgiji zasmetalo što gđa M. za šarplanince kaže da su „od srpskih planina“, jer vele da je to njihova, kosovska planina, a ne srpska. Tako da je po toj logici i šarplaninac kosovski pas. Ne lezi vraže. I Makedoncima nije mio taj naziv, te su joj i oni uputili protest.

Istražujući po internetu nađoh da je u Internacionalnom kinološkom savezu šarplaninac registrovan još u vreme Jugoslavije kao – jugoslovenski ovčarski pas. U tom slučaju on pripada kome? Jugoslaviji? Nje nema više. Svim republikama ravnopravno? Hm… pa kako to izvesti? Živo biće je u pitanju! Kako? Zar ovako: nekom njuška, nekom rep, nekom uši, nekom krzno, nekom prednje šape, nekom zadnje… Šta ostaje pokrajinama? Nokti? Ili, hm, kako kojoj! Južnoj pravo na ime i psa u celini? E, tako ne ide!

Dakle. Opet parnica u najavi. Opet arbitri. I opet se vraćamo u kancelariju ili sobičak neke od monumentalnih građevina u Briselu. Šarplaninac? Qeni Sharrit? A u međuvremenu kompromisno: Le Sarplaninac.