Saša i Voja u albumima za sličice  

Međutim albumi „Apel 100 za Sašu Jankovića“ i „Najboljeg za predsednika – prof. dr Vojislav Šešelj“ još uvek nisu lansirani na tržištu, što ne znači da neko neće doći na takvu ideju. Spotovi u izbornoj kampanji ovih dvojice kandidata su u tom smislu krajnje inspirativni. Oba se baziraju na jednoj od najprostijih animacija gde se pojavljuju različite slike iz foto albuma koje na kraju formiraju jednu veliku s portretom predsedničkog kandidata koji se promoviše.

Jankovićev foto album je raskošniji. Ima, recimo, sto poznatih lica iz različitih oblasti (ne izbrojah) dok se u Šešeljevom pojavljuje, pre svega, on lično. Od poznatih, osim sebe, Šešelj u albumu ima fotku sa patrijarhom Irinejem, kapetanom Draganom i možda još nekim selebritijem, ali je u tom smislu prilično tanak iako je, da je hteo, i on mogao da se na taj način „podiči“. Tim pre što se slike iz njegovog albuma ređaju manje-više hronološki, pa su među njima i Voja kao mali, kao mladić i zreo čovek gde dominiraju sličice iz njegove uzbudljive političke karijere.

U taj serijal je, recimo, mogao da uvrsti i fotke s aktuelnim premijerom i predsednikom, kumom Draškovićem ili Slobodanom Miloševićem, ali je umesto poznatima, prednost dao slikama iz svakodnevice – takozvanim žanr scenama. Tako vidimo Voju s porodicom, s kucama, u krvavoj kecelji tranžira meso i tako dalje. Ovu retrospektivu prati i adekvatna muzička podloga koja apologetski peva o glavnom junaku iz reklame. On se na kraju ispostavlja u monumentalnoj veličini u formatu plakata, kakvi su već postavljeni u javnom prostoru. Šešeljeva figura je desno orijentisana u sivom polju a on je zagledan u neku vremensku instancu, smiren i zamišljen, što kod posmatrača može izazvati blagu jezu ukoliko ga prepoznaje kao čoveka s piromanskim sklonostima, kratkog fitilja, koji često zagovara nasilje.

Za razliku od Šešelja, u Jankovićevom spotu ide muzika Đorđa Balaševića o našoj stvarnosti a preko slika poznatih tekst o tome da su svoj potpis dali za vladavinu prava, budućnost dece, dostojanstvenu starost, za normalan i slobodan život. Iza svega ovoga stoji i „I ja potpisujem“ sa Sašom Jankovićem u završnom kadru . Nasuprot Šešelju, on je snimljen u nepretencioznom aranžmanu iako je njegova figura u središtu slike. U pozadini je zelenilo, recimo – gradskog parka, a Janković je okrenut ka posmatraču tako da deluje kao da gleda u njega pri čemu mu to ne predstavlja nikakav problem. Bilo bi dobro da tako i ostane jer je u tome valjda suština. Da sme da se suoči, a da nije kao Koštunica.