Saša Janković kao vlasnik pečata

Prvo što upada u oči, a Janković sve češće ima takav nastup i stav, jeste da je on taj koji je stekao pravo da deli ljude po tome koliko su oni slobodni i pravoverno opoziciono nastrojeni. On kao da je vlasnik nekog pečata koji stavlja na uverenja koja izdaje, a u kojima piše ko to sme da se bavi opozicionim delovanjem i ko je izdajnik te iste njegove zamišljene opozicije. U prevodu, kome on ne da zeleno svetlo, taj samo može da se smatra otpadnikom od političkog delovanja, da bude spreman na verbalni teror na internetu svih onih koji danas ne vide dalje od nosa (čitaj: tastature) i svako takav je sporan i nedostojan da uopšte sarađuje sa njim. Dobro poznata teza o našima i njihovim, izdajnicima i pravovernim. Naravno, uvek po nečijoj subjektivnoj zamisli.

Ko nije sa Miloševićem, on je izdajnik Srbije. Ko nije sa Koštunicom, on je mafijaš. Ko nije sa Tadićem, taj nije demokrata. Ko nije sa Vučićem, on je protiv reformi, podriva državu, plaća ga Soroš. A ko nije po Jankovićevom ukusu, on je šta? Puno je odgovara na to on sam ponudio, ali ne razume da ljudi umeju između redova da pročitaju njegov cinizam, sitne intrige i udarce ispod pojasa koje oni koji su ih primili možda neće da prokomentarišu, jer se ipak sprema izborna lista, a neko im reče da tu samo Janković ima šanse za cenzus u Beogradu. Neće nas možda sve dokrajčiti Vučić, ali to licemerstvo, lažno drugarstvo i konformizam u opoziciji hoće sigurno.

U tekstu kaže da se lideri Liberalno-demokratske partije i Lige socijaldemokrata Vojvodine već odavno ne ponašaju kao slobodni i nudi neku valjda mangupsku foru sa Tvitera, ili gde se već verbalno hrani, da daju znak očima da su oteti. Opet ta teza o slobodi, što će dalje izvesti zaključak da smo mi u nekom ratu, a neki ljudi su oteti, samo oni ćute, valjda misle bolje da ćute, jer možda bude i gore. To svakako nije politički rečnik, a posebno ne znam odakle smelosti da to govori osoba koja je bila činovnik Vlade Srbije i u ono stvarno, u najmanju ruku, čudno vreme. Ne sećam ga se tada sa prve linije fronta u borbi za neke vrednosti koje sada tako gorljivo propagira. Ali zato sebi daje za pravo da komentariše svakoga i dovodi u pitanje nečiji način političke borbe? Pa, ako je i neispravan taj vid borbe, više bode oči ta Jankovićeva želja da neki politički ni ne postoje.

Dalje pominje svog političkog partnera iz nedavnog protesta upamćenog jedino po zagrljajima i belim košuljama. Kaže Janković da Boško Obradović ne razume demokratiju i ljudska prava, jer se na neprimeren način obratio Ani Brnabić. Ne razume on ta prava još od kako je pravio spiskove nepodobnih građana, veličao fašiste i njihove naslednike i pretio učesnicima Parade ponosa. To nije smetalo Jankoviću pre neku nedelju kada je bio protest, ali mu je neko došapnuo da to ne bi baš bilo u skladu sa imidžom koji gradi, da ga mnogo viđaju sa Obradovićem.

Dalje sledi cinično obraćanje Živkoviću i Raduloviću, koje ne bih branio ovom prilikom. Nisam shvatio što to ne čine sami? Moguće samo iz želje da ipak budu deo te nekakve famozne beogradske liste, jer ipak mandat je mandat, a zameranje novom opozicionom mesiji može da bude štetno.

Ako ne razumem njih dvojicu, onda tek ne razumem ćutanje članova Demokratske stranke. U ovom autorskom tekstu Janković ismeva tvrdnju Dragana Šutanovca da samo DS može da bude lider u opoziciji i pobedi Vučića. Jasna je njegova namera da čitaocima, eto, ponudi istinu sa kakvim sve on to ljudima treba da radi i koliko su zapravo svi oni nerealni. Nisam čuo ni Šutanovca da je nešto rekao tim povodom, ali je verovatno gutao knedle dok je ovo čitao i shvatio da je u čvrstom zagrljaju sa tim Jankovićem i da kao što su šapnuli Jankoviću da se manje grli sa Obradovićem, tako su ga i savetovali da se još uvek neko vreme ljubi sa demokratama, jer tu ima još nešto da se iscedi.

Ovakav opis situacije koju je ponudio Janković i još nekim analizama u tekstu, navodi na samo jedno – Janković sebe vidi kao neprikosnovenog lidera opozicije. I to ne na način koji podrazumeva da drugi budu njegovi ravnopravni saradnici, nego na način da mu se svi poklone, dok im on daje uverenje da su pravoverni opozicionari. Od suštinskih ideja samo ostaje dilema, kako on kaže, da li će se ići u jednu, dve ili tri oslobodilačke kolone, i da li se u to ide pre ili posle izbora?

Meni ostaje samo pitanje: zašto se puštaju Dveri i ostali u drugu kolonu, kada će se svejedno po njegovoj zamisli sa njima sutra praviti vlast? Zar nije poštenije odmah ući u tu jednu kolonu sa njima i ne dozvoliti da se obmanu građani mišljenjem da je Janković kao nešto drugo u odnosu na Boška Obradovića, recimo? Zar to nije nešto što taj deo opozicije predvođen Jankovićem ili Radulovićem godinama traži, da se kaže sa kim će se posle izbora u vlast?

Evo mene, recimo, zanima koja je to cena koja se plaća da bi se u Beogradu na vlast dovele Dveri? Umesto takvih odgovora, imamo opet beskrajne priče o nekakvim opozicionim kolonama, koje valjda treba da nam kažu kako se oni nešto razlikuju od Vučića. Ne bih rekao. Ko je sa „Kurirom“ partner i u njemu vidi opoziciju, hvala mu što je ne vidi u Liberalno-demokratskoj partiji. Nekako ćemo se i sami snaći.

Autor je član Predsedništva LDP-a