Sastanak američkih bankara i ekonomista u Džekson holu

Ovogodišnje okupljanje, prvo koje je održano uživo od pandemije, održano je usred slabih globalnih perspektiva, široko rasprostranjenih strahova od recesije i kontinuiranog rasta inflacije. Fed je nesumnjivo nastojao da ponovo učvrsti svoj kredibilitet kao borac protiv inflacije. Ali, pošto je skok cena uzrokovan raznim faktorima, efikasnost monetarne politike može da bude ograničena.

Tako na primer, visoki nivoi kvantitativnog popuštanja (kupovina aktiva centralnih banaka), višestruke runde stimulativnih čekova vlada za domaćinstva i atmosfera konstantnih niskih kamatnih stopa (što datira od finansijske krize 2008.) intenzivirali su agregatnu potražnju nakon kovida za robom i uslugama kojima može da se trguje. A povećanje vrednosti aktiva, naročito u domenu nekretnina i deonica, stvorili su efekte porasta potrošnje, podstičući potrošnju ljudi koji su počeli da se osećaju bogatije.

Konvencionalno stezanje monetarne politike se uglavnom tiče uništenja potražnje. Kada centralna banka poveća kamatne stope i smanji zalihe novca zauzdavanjem mesečnih kupovina njenih aktiva, te mere treba da suzbiju ili da bar ograniče rast agregatne potražnje.

Ali je mnogo manje toga što kreatori monetarne politike mogu da urade u vezi sa faktorima proizvodnje (kapital, radna snaga, preduzetništvo, zemljište), koji takođe povećavaju inflaciju. Zato ne treba da budemo previše optimistični u vezi s mogućnošću Feda da vrati inflaciju u ciljani opseg od dva odsto godišnje.

Mnogi faktori proizvodnje su spoljni u odnosu na SAD. U Kini, koji je najveći snabdevač robe i usluga na svetu, politika Vlade „nulti kovid“ je žestoko ograničila svakodnevni život i zauzdala proizvodnju. A na globalnom nivou toplotni talasi bez presedana, manjak radne snage, komplikacije u vezi s putovanjima i logistikom dodatno su poremetili lanac snabdevanja.

Pošto se stope učešća radne snage nisu obnovile do nivoa od pre pandemije, teškoće sa angažovanjem radnika osujećuju kapacitete kompanija da zadovolje potražnju za njihovom robom i uslugama. Rani odlazak u penziju, iscrpljenost zaposlenih i njihov odlazak iz firme (što ukazuje na veće troškove nove obuke) i gubitak produktivnosti zbog rada na daljinu podstakli su zabrinutosti zbog smanjene potencijalne ponude radne snage i veće plate.

I, naravno, rat Rusije u Ukrajini je podstakao ozbiljne nestašice energenata i hrane i skok cena, što pogoršava probleme koje su izazvale godine nedovoljnog investiranja u kapacitete za proizvodnju i preradu ugljovodonika. Zahvaljujući brzom porastu ESG investiranja (u domenu zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i upravljanja), bilioni dolara kapitalnih investicija su preusmereni iz tradicionianog sektora energetike, što je stvorilo uslove za današnje velike zabrinutosti u vezi sa energetskom bezbednošću i nestabilnosti cena, naročito nafte i gasa.

Skokovi kamatnih stopa definitivno mogu da imaju neke indirektne posledice po ovo povećanje cena koje je povezano sa snabdevanjem. Tako na primer, pad ekonomske aktivnosti ili recesija izazvana od strane Fed-a bi mogla da promeni stavove radnika prema dostupnim poslovnim prilikama i da tako ublaži probleme sa ponudom radne snage. Ali ovi faktori koje definiše ponuda su uglavnom izvan direktnog dometa Fed-a.

Donosioci odluka u domenu vlasti, korporacija i finansija kao takvi treba da počnu da se pripremaju za svet uporne inflacije u jednocifrenim brojkama srednje vrednosti. Nakon što godinama inflacija pada ispod ciljne stope centralnih banaka, ova promena će imati ozbiljne posledice na to kako vlasnici kapitala modeliraju rizik dodeljuju investicije.

Povećanje troškova kapitala (zbog viših kamatnih stopa) ne samo da možda može da preraste u veći odliv keša iz kompanija (da bi, na primer, platile dužničke obaveze), već će i zauzdati apetit firmi za rizikom, smanjujući investicije.

Naposletku, širi globalni trendovi ka deglobalizaciji i razdvajanju Kine i Amerike znači da situacija u kojoj obe strane profitiraju od ishoda možda više nije dostupna. Možda bi sada bilo mudrije prihvatiti perspektivu nulte sume ili perspektivu dobitnik-gubitnik. U pitanje su dovedene sve suštinske pretpostavke starih modela – od pouzdanosti jeftinog kapitala i globalnog keri trejda do slobodnog protoka robe i radnika i multilateralizma u međunarodnim poslovima.

Pošto svetska ekonomija postaje sve rascepkanija, kompanije i investitori će moći manje da se rašire na različita svetska tržišta. Njihove pozicije za delovanje će stoga biti koncentrisanije, čime će se povećati potreba za većom stopom dobiti. To u praksi znači da će se tokovi investiranja najverovatnije pomeriti sa ekonomija u razvoju i problematične Evrope dok investitori budu birali između SAD i Kine.

Uzevši sve u obzir, postoji opasnost da debate o aktuelnoj inflaciji i sledećih nekoliko meseci promena monetarne politike odstupe od ovih većih trendova. Pojavljuju se ogromne ekonomske pukotine, zbog čega će poslovni lideri i lideri u vladama biti prinuđeni da veće zaloge stavljaju na određene regione, pošto sveukupni apetit za rizikom opada.

Inflacija je, naravno, bitna. Ali ljudi širom sveta će najbolje biti usluženi ako se donosioci odluka više usredsrede na to kako će investiocioni pejzaž i raspodela kapitala izgledati u ekonomiji deglobalizacije sa smanjenjem investicija.

Autorka je međunarodna ekonomistkinja

Copyright: Project Syndicate, 2022.
www.project-syndicate.org