Satiranje sutrašnjice naše dece

Čulno daleko preovladava nad umnim.

Umesto da cveta duboka ljubav koja zasenjuje, ne jenjava mržnja koja zamagljuje.

Mesto narodnog zdravlja, ukorenila se zaraza, i metaforično i bukvalno.

Istinu je potisnuta obmana, laž, prećutkivanje i opsene.

Svetlost slobode zaturila se u crnim rupama zla i sputanosti.

Vrednoću i blagostanje zamenila je lenjost i svekolika beda najbrojnijih, bez vizije.

Bahatost i licemerje keze nam se odasvud.

Kao da se zaboravilo na Boga, neretko se pasira verovanje u Crkvu s državom sraslu, u lica u mantijama bez misije.

A Bog se, šta god on bio, od nas kanda odselio, pri čemu je vođa uobrazio da se u njega pretvorio.

Porodica nije što je bila, i u nju je ušlo nasilje, zaboravilo se na toleranciju i zajedništvo.

Sve manje je onih ortodoksnih seljana, kao i otmenih građana – bastardi se razmnožili i dodatno iskvarili.

Poštuje se, iz straha, sila i moć, a ne znanje, mudrost i iskustvo.

Kriminal i korupcija, krupni i sitni, zacarili i postali za mnoge način življenja.

Politika i patriotizam izgubili su svoja izvorna značenja.

Retko se komšiluk izjednačava s prijateljstvom koga je i inače sve ređe.

Ekonomija i privreda grcaju u kandžama samoodabranih.

A retki mediji se bore sa aždajama iz močvare, dok su se ostali i sami u njih pretvorili.

Humanost i solidarnosti su na izdisaju.

Kultura, nauka i umetnost skoro da imaju status ekscesa.

Gledamo mahom, i to iskrivljeno, tuđa posla, za svršavanje sopstvenih malo mareći.

Neiskreni smo i prema sebi i prema svetu, a očekujemo, bez pokrića, nekakvo uvažavanje i ugled koji nam sve niže pada.

Ravnamo se prema rečima bez podloge i ličnostima bez kvaliteta, a ne prema podvižničkim delima i visokim dometima.

Poltroni, poslušnici i pozeri na svakom su koraku.

Kao da više i ne znamo šta je pravo pravo, a osećaj za pravdu i sigurnost ubrzano gubimo.

Nekažnjeno hara bezakonje i ološ, dok intelektualci i oni nazovi takvi čekaju… ne znam koga, šta i dokle.

Moral, poštenje, dobar ukus i stid postaju ekskluziva male vrednosti.

Ne želim da verujem da je baš ovo današnje, ono naše autentično biće i lice – lice „ubice“ ovdašnje tradicije, prošlosti i budućnosti, dobrote i plemenitosti.

Da je na sceni totalno satiranje sutrašnjice naše dece – ne uzmu li aktivno oni, uz našu pomoć, stvar u svoje ruke – a budu li samo pasivno i doslovno, bez samopričešća, slušali vrlog čika Đuru Jakšića, a ne sopstveni razum i srce…

Autor je profesor Pravnog fakulteta