Saveznici, Srbija i homoseksualnost

Razloge takvom razvoju događaja treba tražiti pre svega u hrabrosti LGBTQ+ zajednice da beskompromisno zahteva svoja ljudska prava, čime se oni u suštini bore i za prava svakog ljudskog bića, jer ljudska prava nisu švedski sto sa kojeg se mogu birati prava prema sopstvenom nahođenju.

Nepoštovanje i preziranje ljudskih prava vodilo je varvarskim postupcima koji su vređali savest čovečanstva, a stvaranje sveta u kojem će ljudska bića uživati slobodu govora i uverenja i slobodu od straha i oskudice proglašeno je kao najviša težnja organizovanih društava okupljenih u Organizaciji Ujedinjenih nacija, kako je navedeno u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i slobodama.

U tom kontekstu, Parada ponosa nije samo izraz slobode govora i prava na okupljanje, ona je pre svega zahtev za slobodom od straha. Sloboda od straha znači da su ljudska bića bez obzira na lično svojstvo poput seksualne orijentacije, vere, pola ili nacionalne pripadnosti jeste jednaka u vrednosti života i dostojanstvu, te da su države obavezne da zaštite ta lična svojstva i stvore uslove ljudskim bićima da žive u slobodi od straha za sopstveni život usled nekog ličnog svojstva.

Ova zaboravljena sloboda imala je svoju ključnu vrednosnu ulogu u borbi protiv nacionalsocijalizma i fašizma, i iznad svega je odraz ideologije koja počiva na vrednosti ljudskog života i jednakosti ljudi u dostojanstvu. Rajnhard Hajdrih, glavni tvorac Holokausta, SS oficir, desna ruka Himlera, šef nacističke službe bezbednosti, zaštitnik Rajha u Češkoj, govorio je da postoje „životi nedostojni življenja“.

Odgovor predsednika SAD, Ruzvelta, i britanskog premijera Čerčila na ovu zločinačku ideologiju uobličen je u Atlantskoj povelji 14. avgusta 1941. godine u kojoj se navodi: „Nakon konačnog uništenja nacističke tiranije, nadamo se da ćemo videti uspostavljanje mira…. koji će omogućiti da svi ljudi u svim zemljama mogu da žive svoje živote u slobodi od straha i oskudice.“ Države koje su potpisale ovaj dokument su poznate pod nazivom „Saveznici“, a u njih se svrstala i Jugoslavija.

U tom kontekstu, jasno je zašto je prisustvo ambasadora Hila i drugih međunarodnih zvaničnika bilo neminovno na Paradi ponosa, jer se radi o Manifestaciji slobode od straha. To je bitka koju Saveznici i danas vode, bez obzira gde se ona odigrava. Paradoksalno je da u današnjem srpskom društvu, političke organizacije, poput „Dveri“, „Nove DSS“ i POKS koje se sve pozivaju na monarhiju i „tradicionalne“ vrednosti, svojim delovanjem negiraju savezništvo njihovog uzora kralja Petra II sa SAD i Velikom Britanijom, propagirajući nedostojnost života ljudi koji su neheteroseksualne orijentacije, svrstavajući se tako na stranu onih koji su pobili milione ljudi jer su njihovi životi bili „nedostojni življenja“.Pripadnici/e LGBTQ+ zajednice su svojim primerom pokazali da se strah može pobediti, tražeći svoju slobodu.

Međutim, sloboda od straha ne znači samo da jednog dana u godini pripadnici/e LGBTQ+ zajednice mogu šetati pod merama zaštite, već je cilj da mogu organizovati Paradu ponosa bez državnih mera zaštite, a da im njihova sloboda od straha ne bude ugrožena. Ovaj cilj nije moguće postići ako se ne podrže oni politički subjekti u Srbiji koji su bezrezervno stali na stranu LGBTQ+ zajednice, a to su pre svega parlamentarne političke partije Ne davimo Beograd, Pokret slobodnih građana i Demokratska stranka. Ovo priznanje ne znači umanjivanje značaja drugih političkih subjekata, nevladinih organizacija, društvenih aktivista koji su dali značajni doprinos u ovom činu oslobađanja od straha, već predstavlja izraz solidarnosti i podstreka da u tome istraju, prvenstveno učešćem kroz procese političkog odlučivanja i sredstava stvaranja javnog mnjenja.

Vredi se još jednom podsetiti da je prva Parada ponosa 2001. godine bila malobrojna, bez podrške većine političkih partija i međunarodne zajednice, te se završila u nasilju nad aktivistima LGBTQ+ zajednice. U kulturi sećanja izbrisano je da su tada prostorije jedne parlamentarne političke partije, tadašnje Socijaldemokratske unije, uništene, a njeni članovi i članice prebijeni, samo zbog otvorenog, beskompromisnog zalaganja za potpunu afirmaciju ljudskog dostojanstva LGBTQ+ zajednice.

Uskratiti danas priznanje onim političkim partijama koje se bore za ljudsko dostojanstvo i svrstati sve opozicione partije u isti koš, ne samo da je defetistički, već istovremeno, umanjujući njihov značaj i predajući ih zaboravu, povećava se snaga onih političkih partija koje zagovoraju nejednakost ljudi u dostojanstvu. Istovremeno, osporiti učešće i značaj u ovoj borbi za slobodu od straha onim ljudima koji su deo „vlasti“, a jesu neheteroseksualne orijentacije, opet znači da se njima u krajnjoj konsekvenci osporava pravo na jednakost u dostojanstvu prema ličnom svojstvu.

Izjave kojima se osporava ljudsko dostojanstvo su tek prvi stepen izražavanja predrasuda koje potom prelaze u druge oblike izražavanja poput izbegavanja, pa sve do nasilja i istrebljenja „različitih“. Antihumanistička je poruka patrijarha Perića kojom jednu grupu ljudi definiše kao „protivprirodne i neprirodne“, a lažna je tvrdnja da se srpskom društvu nešto nameće u vidu neke „LGBTQ+ ideologije“. Srpsko društvo je prihvatilo, svojim članstvom u UN, da se pridržava neotuđive jednake vrednosti ljudskog života bez obzira da li je neko pravoslavni hrišćanin ili ne, heteroseksualac ili homoseksualac.

Ako je tako kako propagira Perić i njemu slični, onda neka budu konsekventni i neka skupštinskom rezolucijom zahtevaju izlazak Srbije iz UN jer ova organizacija propagira jednakost ljudi u dostojanstvu kao i slobodu od straha, odnosno ključne vrednosti „LGBTQ+ ideologije“. Nijednom rečju ili delom LGBTQ+ zajednica nije osporila legitimnost, „prirodnost“ porodice, braka i heteroseksualnost, te samim tim nikome ne ugrožavaju slobodu od straha, oni samo traže slobodu od straha, tj. da njihova seksualnost i njihove emotivne veze budu jednake u dostojanstvu sa heteroseksualnim, a ne predmet predrasuda koje sa neminovno završavaju u nasilju.

Litije organizovane protiv Parade ponosa predstavljaju liturgijski oblik obožavanja nacije, a ne Boga, jer je nacionalizam osnovna ideološka potka društvenog pokreta preobučenog u crkvenu procesiju. Litijaši mogu biti vakseri i antivakseri, globalisti i antiglobalisti, razmonašeni pseudopopovi i sveštenici SPC, ali svima je zajedničko da sa sigurnošću tvrde da čovek može biti samo i isključivo heteroseksualni, „hrišćanski“ Srbin, dok žena, tj. Srpkinja, to ipak ne može biti jer je nešto manje od muškarca kao „grešna“, te „osuđena da živi u patnji“ i „rađa u bolu“. Nacionalisti samo postojanje različitog smisla i načina života doživljavaju kao pretnju i teže da ga degradiraju i na kraju unište.

Njihovi izgovori o „ugroženosti“, „nametanju“, „silovanju“ samo prikrivaju nesigurnost u sopstveni smisao usled samog postojanja „različitog“, drugačijeg smisla života. Različitost je za ljude nesigurne u svoj identitet stalno iskušenje koje izaziva neurozu, kako je nacionalizam u sociološkom smislu okarakterisao Tom Nern, te imaju potrebu da uklone ovaj izvor percipirane opasnosti koje počinje proglašenjem za „prljavo“ i „neprirodno“, a završava neminovnim zahtevom za „čistotom“, odnosno pročišćenjem i uklanjanjem. Ne vredi pozivanje na nenasilje protiv nečega što se proglasi za „neprirodno“, „nečisto“ i „prljavo“, jer iza tih optužbi se krije mnogo gora tvrdnja, a to je da su drugi, „različiti“, ljudi zli, te kako bi se uklonila opasnost i sprečila sopstvena umišljena smrt, „različiti“ se imaju likvidirati.

Nacionalisti, rečnikom Ane Frojd, podstiču strah, a potom tako izazvan strah „pretvaraju u suprotnost, naime u želju za napadom“, poput dečaka koji strah od kastracije preokreće i „počinje da glumi ratnika, oblači uniformu i uzima sablju“. Hitler i već pomenuti Hajdrih su svog „druga“, najvernijeg saradnika i nasilnika Ernesta Rema i njegove jurišnike, bez milosti likvidirali 1934. godine u „operaciji čišćenja“ tokom „Noći dugih noževa“, u operaciji poetičnog naziva „Kolibri“.

Greh Rema je bio taj što je svojom homoseksualnoću „prljao prirodnu čistotu drugarstva u militarističkoj muškosti“ nacionalsocijalista. Drugim rečima, ugrožavanje slobode od straha govorima o „neprirodnosti“ ljudi i podsticanjem straha, završava se na kraju pogubno i po one koji iz ideoloških razloga, sopstvenih interesa i strahova, ugrožavaju slobodu od straha kao univerzalne zaštite vrednosti života i jednakosti ljudskih bića u dostojanstvu.

Autor je advokat i građanski aktivista

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.