Scenariji Vučićevog odlaska

NJega nisu dovele nepredvidive istorijske okolnosti, već spoj konvergirajućih interesa Zapada i opasnosti od tvrdoglavog srpskog nacionalizma koji je morao biti ukroćen veštim i kooperativnim džokejem.

Mnogi su predviđali da će to zauzdavanje biti bolno, da će se ta vražja kobila dugo ritati i pokušavati da zbaci nametnuto sedlo. Pokazalo se da su Srbi jednako potkupljivi koliko su hrabri.

Politika biča i zobi nigde nije pronašla takvu potvrdu kao u Srbiji. Patriotizam je postala moneta visoko kotirana na političkom tržištu, pa ponovo iz bezbednosnih laboratorija iskaču fantomske, kvazinacionalističke falange koje izbacuju svoje klice na tradicionalno fertilno desno polje srpskog političkog spektra.

U tim brazdama raslo je i Vučićevo korenje. Dok ga nisu iščupali i raskorenili.

Sa koliko nula piše se tuga za Kosovom, Krajinom, Dubrovnikom, Makedonijom, Tokijom…? Zar smo zaboravili da kada se razviju barjaci, sva mudrost odlazi kroz trubu.

Ta politika koja počiva na fabrikovanoj istoriji i kreira samo fikcije, parališe ljudi visinom tona, težinom zabluda i nizinom obrazovanja. Zato običan svet, pred tom poplavom raspojasanih zombija u šajkačama, radije bira da bude publika, ne shvatajući da su uvučeni u interaktivnu predstavu bez kraja, u kojoj posmatrači postaju stado vođeno samoproglašenim spasiocima.

Istini za volju Srbi jesu ugroženi, ali njihovo spasenje je u spasavanju od sopstvenih spasitelja. Taj naš fenotipski defekt, uzrokovan neljudskim uslovima u kojima smo se razvijali i opstajali kao narod, jeste razlog zašto smo, nedovršeni i nesazreli, upali u zamku čoveka koji je i fizički i mentalno zatočenik svojih fiks-ideja.

On je porušio noseće stubove petooktobarske revolucije i zamenio ih sobom, glumeći nezamenljivu karijatidu ili umornog Atlasa na čijim pognutim, junačkim leđima leži čitava Srbija.

Vučić je mutirani plod protivprirodnog bluda kalkulantskog nacionalizma i koruptivnog EUsnobizma kojima je kao bračni krevet poslužila država duboke ekonomske nerazvijenosti i ogromnih socijalnih razlika. NJegov pad počinje onog trenutka kada njegov režim postane negacija sopstvene suštine.

Kada na pitanju Kosova izgubi nacionalnu legitimaciju, kada zapadni partneri povuku briselsku menicu i kada armija polurobovske radničke klase prestane da bude zadovoljna afričkim ličnim dohotkom i azijskim radničkim pravima.

Kristalno je jasno da smo osuđeni na kaskanje za liderima u regionu i na čežnjivo gledanje ka zemljama blagostanja u EU. Ovaj sistem nema nameru da stvori srednju klasu, jer bi ga ona istog trenutka srušila. Kada jedan narod držite u stanju permanentnog vanrednog stanja po svim pitanjima, kada poništite ili podredite sve institucije, kada proširite dno piramide nižom srednjom klasom koja stabilno drži vrh novokomponovane elite, onda je lako da Srbiju pretvorite u stegonošu istočnoevropskih stabilokratija.

Niža srednja klasa je poluklasa, stratum koji je prostim, obično manufakturnim poslovima odvojen od ulice i proleterijata, čime mu je oduzeto revolucionarno svojstvo, nedovoljno obrazovan da zna za bolje i da želi više, nedovoljno motivisan da rizikuje stečene privilegije da bi se suprotstavljao sistemu čija je žrtva.

NJega čine osobe regrutovane iz još nižih slojeva koje sebe na novoj lestvici vide kao povlašćene, uz bezgraničnu zahvalnost Mesiji kome neprekidno iskazuju lojalnost na sve potrebne načine koje on od njih zahteva. Oni su nosioci Vučićevog novog srpskog poretka.

Kada bi pali niže, kanonizovani Vođa brzo bi završio na njihovoj lomači. Kada bi se uzdigli stepenicu više, postali bi sposobni da demaskiraju lažnog spasitelja koji bi prezren i odbačen završio na smetlištu istorije.

Postoje nekoliko već napisanih scenarija Vučićevog odlaska, jer se više ni on ne pita da li će, već samo – kako će otići. Postalo je jasno da, ako ga Srbi počaste i drugim mandatom, tim činom će izvršiti ritualno samoubistvo.

Prvi je Koštuničin scenario.

Malo je verovatno da neko može zamisliti sadašnjeg Vožda kako sa ćerkom ili unukom, umotani u zvezdaške šalove, bodre voljeni klub. Svako ko je pokušao da menja Srbiju, na bolje ili na gore – svejedno, automatski stvara veliki broj krvnih neprijatelja, koji ne ostaju mirni dok tu krv i ne puste. Milovan Đilas je svojim životom potvrdio da je politička smrt najgora smrt.

Zna to dobro i Vučić. To je njegov iskonski strah i anksiogena frustracija.

Drugi je Tadićev scenario. Dramaturgija se svodi na batrganje u živom blatu u koje je upao prvenstveno svojim greškama i koje i dan-danas ne priznaje. Da se i posle poraza grčevito bori za opstanak na političkoj sceni, ne shvatajući da ga drugi gledaju kao hologram, kao duha koji hoda ili karikaturu nekadašnjeg moćnika. Kvota za tu varijantu je dvocifrena.

Ne, neću upasti u zamku da ponudim Đinđićev scenario kao opciju, jer posle Sablje mafija nikada više nije bila dovoljno snažna da savlada državu.

Da sa njom posluje, sa njom kohabitira, na njoj parazitira – svakako, ali da je ugrozi – ne! Uostalom, danas je Srbija mafia-friendly ambijent u kome se ubistva dešavaju samo u beton ligi kriminala ili se u „aristokratskim“ podzemnim krugovima povremeno pusti krv da bi se proredila i pročistila. Srbija permanentno skače na duing criminal listi.

Četvrti mogući scenario je Pinočeov. Ako su Čileanci uspeli da dočekaju svoj 6. oktobar, moraće i Srbi. Da li ćemo iskoristiti drugu šansu i formirati efikasnu i pravednu Komisiju za istinu i pomirenje – kvota je dvocifrena i za četvrti scenario i za Komisiju.

Autor je klinički toksikolog i član Glavnog odbora Demokratske stranke