Tema za koju sam bio siguran da će tada interesovati mnoge svetske časopise bila je pojavljivanje Gospe u Međugorju.
Moja supruga Dobrila i ja smo se dogovorili da odemo do Mostara, smestimo se u hotel iz koga bismo svakog jutra išli do Međugorja, a uveče se vraćali da prenoćimo.
Nismo ni pretpostavljali koliko će taj projekat biti skopčan sa nizom čudnih koincidencija.
Pre samog polaska iz Beograda otišli smo na ručak u restoran „Zona Zamfirova“.
Kada smo podigli krigle sa pivom u vazduh kako bi nazdravili novom projektu, Dobrilinoj krigli, bez ikakvog razloga, otpalo je dno i celokupni sadržaj prosuo se po stolu.
Nasmejali smo se uz primedbu da nam se to „javila“ Gospa.
Ali, kada smo samo sat kasnije ulazili u auto da bi otputovali u Međugorje, prišla nam je jedna starija žena i prošaptala: „Donosim vam radosnu vest. Isus uskoro dolazi.“
Ja sam se i dalje šalio, ali mislim da Dobrili više nije bilo tako smešno.
U Međugorju smo se javili fra Slavku Barbariću, koji je bio glavni organizator i kontakt sa decom koja su navodno videla Gospu. Zamolili smo ga da nam da dozvolu za snimanje.
On nas je odveo u jednu prostoriju gde je bilo više fratara.
Stekao sam utisak da je glavni bio fra Jozo Zovko, koji nam je rekao da mi ne možemo shvatiti šta se tu događa i da je bolje da se vratimo u Beograd i snimamo Avalu ili Vrnjačku Banju.
Nismo se predavali i ubeđivali smo ih da su nam namere čiste i da želimo da napravimo foto-reportažu koju ćemo poslati širom sveta.
Ja sam u jednom momentu šapnuo Dobrili: „Da li treba da budem majmun da bih snimao zoološki vrt“?
Ne znam da li je to čuo fra Zovko, ali na kraju smo ipak dobili odobrenje za snimanje.
Ušli smo u malu prostoriju gde je grupa dece svakodnevno u 17:00 sati navodno primala poruke od Gospe. Dobrila je stajala pored fra Barbarića na jednoj, a ja sam bio na drugoj strane prostorije.
Kad su vidioci podigli pogled i počeli da pokreću usta, Dobrila je napravila jedan snimak, ali ja sam ispucao ceo film.
Dok smo napuštali prostoriju prišao mi je fra Barbarić i ljutito rekao kako sam mu upropastio ugođaj preteranim škljocanjem.
On je bio razočaran jer je mislio da ću ja snimiti samo jednu ili dve fotografije.
Nisam shvatao zašto mu smeta moje snimanje kad sam dobio dozvolu.
Istina, bilo bi bolje da sam imao neki tiši aparat kao što je lajka, ali sve što sam tada posedovao bila su dva nikona i nekoliko objektiva.
Kada smo izašli iz kućice, opkolila nas je masa vernika pitajući da li smo videli.
Odgovorio sam da jesmo, misleći na sam događaj. Ali, oni su shvatili da smo videli Gospu i gomilom je prostrujalo „Videli si Gospu, videli su Gospu“.
To me je uverilo da ljudi uglavnom čuju ono što žele da čuju.
Prilikom povratka u Mostar dok sam se šalio na račun Gospe i naivnih vernika, desilo se nešto zaista neverovatno: sa auta su mi otpale pločice sa diskova i jedva smo se spustili do grada.
I sam majstor kod koga sam odneo auto bio je začuđen, jer tako nešto nije nikada ranije video.
Kasnije, u nekoliko navrata, kad god sam imao nekakve probleme sa kočnicama, skoro uvek bih tih dana dobijao vest o prodaji fotografija iz Međugorja.
Nisam sujeveran, ali slučajnost je neverovatna.
Dobrila je otišla čak korak dalje i od tada uvek nosi jednu fotografiju Gospe iz Međugorja sa sobom.
Jedan drugi događaj ostao mi je duboko urezan u sećanju.
Veliki broj vernika okupio se oko crkve i meni je palo na pamet kako bi bilo zanimljivo napraviti jedan snimak iz visine.
Na vrhu zvonika bio je otvor i ja sam ušao u zvonik kako bih se stepenicama popeo do krova, ali nije bilo ni stepenica ni ploča između spratova.
Postojali su samo serklaži i jedne dugačke merdevine.
Da bih se popeo do vrha trebalo je prvo postaviti merdevine između poda i prve etaže, popeti se na prvi serklaž, zatim podići merdevine i postaviti ih između prve i druge etaže i na kraju, opet podići merdevine i postaviti ih između druge etaže i tavana.
Kada sam stigao gore, bio sam sav mokar zbog jako visoke temperature u zvoniku, pa sam skinuo sa sebe svu odeću osim gaća.
Niko nije mogao da uđe u zvonik i vidi me jer sam se zaključao sa unutrašnje strane kad sam ulazio.
Prišao sam otvoru, odgurnuo poklopac i na svoje zaprepašćenje otkrio da on ničim nije vezan za krov.
Bio je prilično težak i jedva sam ga zadržao u rukama, a da je slučajno pao na nekoga iz ogromne grupe vernika koja je tamo stajala, sa te visine sigurno bi ga ubio na licu mesta.
Vratio sam ga u stari položaj, uzeo fotoaparat na kome je bio širokougaoni objektiv, polako otvorio donji deo poklopca i počeo da snimam.
U tom trenutku sveštenik koji je držao neku propoved rekao je: „Gospod uskoro dolazi. Pogledajte u nebo…“ i mnogi vernici su mahinalno podigli svoje glave i imali su šta da vide: dugokosog čoveka sa riđom bradom kako viri iz otvora na krovu.
Dobrila, koja je ostala dole sa njima, kasnije mi je pričala kako su mnogi koji su me videli počeli da se krste i pokazuju rukom prema meni.
Nije onda nikakvo čudo što je tu zaboravila novi skupi stativ marke „Gitzo“.
Ovu fotografiju kasnije je, kada sam počeo saradnju sa francuskom foto-agencijom „Gamma“, čuveni svetski časopis „LIFE“ stavio na svoju naslovnu stranu.
Direktor Agencije je bio ponosan na to, ali mi je rekao da, nažalost, za razliku od francuskih, američki časopisi za naslovne strane plaćaju „samo“ 3.000 dolara.
Nije znao da je to za mene tada bilo pravo malo bogatstvo.
(tekst i sliku prenosimo uz dozvolu autora sa njegovog Instagram profila)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
