Sećamo se njegovog „Daklem, gde smo stali“: IN MEMORIAM Danilo Nebrigić, pedagog, humanista, Sremac

Bio je Danilo vrhunski intelektualac, duboko ukorenjen u najbolju tradiciju svoga Srema, ali još više i humanista, sa neviđenom radnom energijom, što je sve bilo praćeno besprekornom i beskompromisnom čestitošću, koja je uvek njega krasila, i na čemu je insistirao kod svojih saradnika, u okviru svoje porodice, đaka i studenata. Bio je veliki profesor, koji je znatno doprineo dignitetu svojeg esnafa, a zajedno sa svojim velikim kolegama Tomaševićem, Poznanovićem, Grabovcem, Pejakovićem i drugima, podario je Sremskoj Mitrovici vrhunsku obrazovnu ustanovu – Pedagošku akademiju, odakle su se regrutovale stotine najkvalitetnijih vaspitača i učitelja, koji su radili širom nekadašnje zajedničke domovine. A, tu domovinu je voleo i patio što je više nema.

Svome Sremu se odužio monumentalnom „Poveljom o Sremu“, koja je ponajbolja zahvala istom, još od poeme Mike Antića. Svoju profesiju je nosio veoma odgovorno, svestan činjenice da on uči one koji će učiti najmlađe članove društva, gde nisu dozvoljene pogreške. Zato je važilo pravilo, kada položiš ispite kod Nebrigića, biće učitelja od tebe. A čestitost, principijelnost i dostojanstvo, kad je on u pitanju, ogleda se i u sledećem – kada su želeli da ga ponize, da ga kazne neki niski ljudi, na vest da mu izbacuju stvari iz stana, on je rekao: „Izvinite, ja sada držim čas!“ Naravno, drugačije nije ni moglo – ne možeš druge učiti i vaspitavati, a ti sam da ne budeš primer! Obrazovanje je bila njegova oblast, ali bio je Danilo vezan za mnoge društvene aktivnosti, uvek spreman da se ubaci u „priču“, da pomogne i, barem savetom, doprinese ljudima koji su imali ideja i volje za rad. Ovde moramo napomenuti da je Nebrigić najzaslužniji što je svojevremeno Skupština Vojvodine (1996) donela odluku o dodeljivanju nagrade „Đorđe Natošević“, za dostignuća u obrazovanju u Vojvodini.

Uradio je Danilo Nebrigić mnogo, proživeo je svoj vek okružen knjigama, prijateljima, divnom suprugom i obrazovanom i vaspitanom decom. Sa njegove strane, uradio je sve, Sremci kažu – „kako spada“. Zato se sa simpatijama i zahvalnošću sećamo njega, njegovog „daklem, gde smo stali“, ponosni što smo mu bili đaci, studenti, saradnici i prijatelji.

Zbogom profesore, zbogom Danilo.

Autor je predsednik Saveza antifašista Vojvodine