foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Trinaestoestogodišnji dečak pucao je iz vatrenog oružja u jednoj školi u centru Beograda, glavnog grada Srbije, i tom prilikom ubio osam drugova iz razreda i radnika obezbeđenja. Ova vest, koju dobijam u sredu ujutru u svom barselonskom stanu, dogodila se ne samo u mom rodnom gradu, već i školi gde sam provela duge godine osnovnog obrazovanja.
Osnovana sredinom 1970.-ih kao eksperimentalna ogledna i naravno državna škola u saradnji sa vladom Francuske, škola Vladislav Ribnikar bila je jedinstvena po svom dvojezičnom obrazovanju —na srpskom i na francuskom jeziku u to vreme, nešto veoma novo u jednoj tada socijalističkoj zemlji, gde je celokupno obrazovanje bilo državno i, naravno, besplatno. Čitam da je sada Ribnikar škola u koju i lokalni političari i tajkuni vole da šalju svoju decu.
U moje vreme birala ju je intelektualna elita kao i običan građanski svet. Sećam se da je među roditeljima mojih drugara i drugarica iz razreda bilo poznatih glumaca, muzičara, i profesionalaca raznih struka. Isto tako pohađala su je deca iz radničkih porodica, kojima je ta zaista odlična i još dvojezična škola pružala solidnu bazu, koja je svima nama otvorila brojne mogućnosti za razvijanje dalje akademske i profesionalne karijere.
Kada je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, mnogi mladi ljudi sa kojima sam pohađala Ribnikar, zaposlili su se kao prevodioci, novinari i saradnici u raznoraznim međunarodnim insitucijama, pre svega onima koje su se u ratna vremena preselile na naše prostore. Neki drugi, među koje se i ja ubrajam, otišli su u inostranstvo sa prtljagom naučenih stranih jezika, što je blago dvostruko vredno od svega drugoga što se u životu može naučiti.
Teško mi je da pojmim, tupo gledajući u zid svog barselonskog stana i prisećajući se tačno svih hodnika, dvorišta i učionica naše osnovne škole, da je tamo gde smo nekada učili i zavitlavali se, danas jedan mlad momak ušao u svoj razred i počeo da ubija sve oko sebe. Čitam da je kabinet za istoriju, gde se zločin većinski odigrao, i dalje u prizemlju škole, kao i pre više od 40 godina.
Teška vest o višestrukom ubistvu počinjenom od strane jednog maloletnika u jednoj centralnoj beogradskoj školi, otvara oči pred jednom tužnom društvenom i duhovnom stvarnošću zemlje poput Srbije, koja do sada još nije zakoračila putem valjane demokratske tranzicije. Da li je moguće da su cifre istinite, da se u Srbiji poseduje 39,1 komada vatrenog oružja na svakih 100 stanovnika, kako navodi Institut za međunarodne studije u Ženevi?
Uz Crnu Goru, to bi onda bio najveći procenat u Evropi a treći u svetu, premašen samo u SAD-u i Jemenu.
Toliki preocenat posedovanja oružja među civilima svakako jeste posledica ratnih sukoba koji su započeli 1990-ih. Tragovi tog nasleđa i dalje traju i u ovom zločinu jasno izlaze na videlo.
A produžavaju se i produbljuju kada se čitaju komentari koje anonimni autori ostavljaju ispod vesti na internetu: „Hteli ste Zapad i evo vam ga“, „Rat nije bio ništa u poređenju sa onim što sada imamo“, i tako dalje. Uglavnom se okrivljuju Amerikanci, ponegde čak i Rusi. I razmišljam kako nakon velikih tragedija uvek više isplivaju predrasude koje zaslepljuju jedan narod ili pojedinačne ljude. I ti komentari pokazuju nespremnost da se razmišlja o sopstvenoj odgovornost, bilo individualnoj ili kolektivnoj, što je jedini put za zdraviju budućnost.
* Tekst je objavljen u jučerašnjem izdanju madridskog dnevnog lista El Pais uz saglasnost autorke. Autorka je profesorka na univerzitetu u Barseloni.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
