Sećanja na 1974. godinu

Te, meni brojnim događajima ispunjene 1974. godine – stilska asocijacija na nezaboravnu seriju Grlom u jagode Srđana Karanovića – završio sam kao „vukovac“ uglednu šabačku gimnaziju.

Kao njeni predstavnici, nas nekoliko trijumfovalo je na lokalnom kvizu – i za nagradu dobilo 15 dana besplatnog letovanja u Starigradu-Paklenici kraj Biograda na moru u Hrvatskoj. (Tamošnje poznanstvo sa izvesnom Irenom svelo se na prskanje i zadirkivanje u moru. I na đuskanje uveče na terasi odmarališta.) Inače, pobednički odgovor na takmičenju u Šapcu bio je iz pantomime. Pogodili smo – na osnovu pokreta prstiju jednog člana naše ekipe – da je odgonetka domaći film Bubašinter Milana Jelića. Taj finalni duel se održavao na terenu legendarnog Sokolskog doma: gost večeri – Boris Bizetić, voditelj kviza – Žika Branković. Iste godine učestvovao sam na omladinskom prvenstvu Srbije u šahu, u Kragujevcu.

Prvak je postao Dragan Barlov, dok sam ja završio turnir zauzevši mesto u sredini tabele. Bili smo smešteni u studentskom domu „Vita Janjić“. Noću su u sobi po pokrivaču milele bube, začudo nije nam to previše smetalo.

Na bazenu u Šumaricama „zaradih“ herpes na čelu. Nije se proširio.

Istoga leta moj bliski rođak, vršnjak, poginuo je na motoru u jednoj krivini između Zlatara i Zlatibora vraćajući se sa devojkom iz Crne Gore.

Porodični šok je bio toliki da su mi roditelji zabranili da do daljeg vozim dvotočkaše! (A već sam imao vozačku dozvolu.) To je bilo i vreme mog upisa na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – velika životna prekretnica – uzgred, i godina izglasavanja novog ustava ondašnje Jugoslavije (Za visoku politiku nisam previše mario.) Prve godine studiranja stanovao sam kod jedne stroge gazdarice u Đušinoj ulici, blizu studentske menze. Bio sam – i ostao – očaran Beogradom, koji sam lagano počinjao podrobnije da otkrivam.

Njegov kulturni i zabavni život, arhitekturu, istoriju i nasleđe, obližnja izletišta… Impresionirao me je raznovrsnošću i duhom. Gastronomskim specijalitetima i robnim kućama. Dok sam nestrpljivo čekao sledeći FEST.

Ulica Kneza Mihaila, Botanička bašta, odlasci na utakmice, na reke, na Kalemegdan, u Košutnjak i Topčider, zelene pijace, u prvom redu Bajlonijeva i Palilulska – meni u tom razdoblju najbliže – nezaboravne večere/i kod naših najbližih i najdražih rođaka Kneževića u Katanićevoj 16, ali i boravci kod „tetka“ (u stvari bakine rođene sestre po očevoj liniji) Vere u Generala Ždanova 40 (sada Resavska), kao i nova prijateljstva – pričinjavali su mi ogromna zadovoljstva, ispunjavali me prijatnošću.

S nagoveštajima nadolazećih ljubavi.

Ipak, te prve studentske sezone ponajviše bejah posvećen Fakultetu, knjigama, učenju i ispitima.

Pritom, moj rodni Šabac, zavičaj nisam nimalo zaboravio.

Vraćao sam u njega skoro svakog vikenda: tamo su bili svi moji i dragi, uhodani rituali – porodica, uključujući i deku i dve bake (nanu i maku), stari drugari, korzo, šah klub, noćno muziciranje s društvom iz muzičke škole u velikom gradskom parku, kultni kafići i restorani, igranke i koncerti u Domu omladine, odlasci „na“ Stari grad, kao i u motel na Savi, pecanje štuke na šljunkari i Kočinom kanalu, stoni tenis kod mog najboljeg prijatelja (kasnije i kuma) Zorana Jevtića (nažalost nedavno tragično nastradalog), duge kartaroške partije remija u Radničkoj, loptanje u „donjem dvorištu“ u Karađorđevoj 18, nekdašnje simpatije i novi flertovi, pozorišne predstave i bioskopske projekcije u Kasini i Domu sindikata, Letnjikovac, utakmice šampionskog rukometnog kluba Metaloplastika, a i fudbalskog tima Mačve, nekada „provincijskog Urugvaja“, tradicionalni plivački maraton… U tom periodu naša porodica društvene probleme nije osećala – ili su pak mene držali podalje od njih.

Ali je nesumnjivo sve bilo stabilnije i bezbrižnije u poređenju sa sadašnjošću. A inače, nikog od mojih iz Šapca odavno više nema. Samo previše uspomena.

Posle svega, postavljam sebi i drugima pitanje: da li se danas u Srbiji živi gore nego juče (i prekjuče)? Potpuni odgovor ćemo možda saznati sutra, spram prekosutra.

Individualno, subjektivno – starim(o), pa više listam(o) lepe uspomene nego što ih pravimo. Šire uzev, zebem da je i politički i ekonomski i pravno i socijalno i nacionalno – sadašnje stanje neuporedivo lošije nego proteklih decenija.

Dakle, pred nama je, po svemu sudeći, ogroman prostor za državno i društveno suštinsko preumljenje i sistemski obrt.

No, sa slojevitog, nestalnog i muljevitog dna – ne samo po zakonima fizike – teško je pokrenuti se i izdići. Izvući se. Osim ako se odlučno ne odupremo talogu, odbacimo ga, ostavljajući ga tamo gde i pripada. Pa beskompromisno zaplivamo ka bistrini i vedrini.

„Nesputan čovek nije onaj koji nije sputan, već onaj koji iznenada otpušta svoje inhibicije i eksplodira“ (Tomas Bernhard)

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu