Sećanja sarajevskog atentatora

Memoarista se više pozabavio time šta ne želi da kaže, nego time šta hoće da kaže. U ovom kratkom osvrtu ukazujem samo na njegovo sećanje na Vidovdanski atentat (1914).

Čubrilović je došao u Sarajevo iz Tuzle u februaru 1914, a atentat je bio 28. juna te godine. Živeo je u njemu pet meseci, jedva dovoljno da se saživi s delom tamošnjeg sveta i njihovim gradom.

Srbijanskog organizatora atentata, Dragutina Dimitrijevića Apisa, nije poznavao, kao ni njegove saradnike, Malobabića, Vulovića, Ciganovića i Tankosića, ali jeste sarajevskog organizatora atentata – Danila Ilića, nešto malo Gavrila Principa, nimalo Nedeljka Čabrinovića, uopšte Muhameda Mehmedbašića, a ostale sasvim površno.

Dakle, znatno više one koji su u karici zaverenika bili manje važni od onih koji su bili pravi izvršioci. U vreme prvog izvođenja atentatora pred sudijama, seća se: „Tad smo se prvi put svi videli i upoznali, koji se nismo znali.“

Kao mlada osoba od 17 godina, po današnjim merilima đak drugog razreda gimanzije, zajedno s Cvetkom Popovićem, najboljim drugom, tog vidovdanskog dana 1914, nije se poneo herojski, o čemu je izbegao da piše.

Njemu i Popoviću ne može se zameriti nedostatak hrabrosti, kojom su raspolagali Čabrinović i Princip.

Njihovo ponašanje tog dana nije bilo kukavičko, pojavili su se gde je trebalo, ali ih je strah omeo da iskažu hrabrost, sklonivši se u jarak, prema jednom kazivanju. Možda je griža savesti, zbog ovakvog držanja, uticla da tokom suđenja iskaže smelost i da zbog toga bude kažnjen s tri godine pride od propisane kazne.

U Čubrilovićevom držanju u vreme prolaska prestolonaslednika Ferdinanda, pored njega i Popovića, trebalo bi tražiti Vasino uporno odbijanje da govori i piše o atentatu. Najviše što se iz njega moglo izvući dobio je Vladimir Dedijer za knjigu Sarajevo 1914.

Čubrilovićevo kazivanje o ideji i pripremama za atentat sadrži malo pouzdanih podataka. Za „naivnu decu srpsku“, kako je atentatore kvalifikovao Vladimir Gaćinović, Čubrilović kaže da su bili „dečaci još neiskusni u takvim poslovima“, ako ne svi, sigurno većina.

Konspiracija zaverenika nije bila na nivou, dok je kolebljivost bila očigledna, što priznaje i sam memoarista.

Na osnovu Čubrilovićevog svedočenja može se zapaziti da atentatori nisu razmišljli o tome kakve će posledice ostaviti čin ubistva prestolonaslednika. On piše da su se „odmah pokazala strahovanja i strepnje od posledica atentata u Sarajevu“, posebno prema Srbiji.

Takvog fatalističkog shvatanja bili su Princip i Ilić – „posle nas potop“, govorili su. Samo ovih nekoliko zapažanja dovoljno ukazuje na činjenicu u kakav su se rizičan poduhvat upustili, bez promišljanja o katastrofi koja je usledila.

U jednom od podnaslova – „Rata bi bilo i bez atentata“ – opredelio se za oveštalu floskulu srpske i jugoslovenske istoriografije.

Čubrilović izrikom tvrdi „da je bio neminovan sukob 1914. godine, bez obzira desio se atentat ili ne“.

Nema, bar do sada, nikakvog dokaza, ni u našoj ni u stranoj istoriografiji, da se spremao rat 1914. godine. Što se tiče Srbije i srpskog naroda, nepovoljnija godina od 1914. nije mogla biti.

Možda svaka druga godina od 1915, pa nadalje, bila bi snošljivija, budući da je Srbija još uvek lečila rane od balkanskih ratova i nije dovršila proces integracije oslobođenih oblasti.

Čubrilović je, do kraja ovog poglavlja, nastojao da opravda naivan vidovdanski čin, odnosno atentatore i organizatore. Ipak, oseća se u tome njegova kolebljivost kada piše o Solunskom procesu protiv Apisa, Vulovića i Malobabića, proslovivši: „da je Dragutin Dimitrijević na neki način bio umešan u spremanje Sarajevskog atentata“.

On, konačno, pravda neodgovoran čin atentatatora: „Naš sukob s Austrougarskom došao je u pravo vreme, jer je rešen u našu korist. Zato je za nas istorijski opravdan!“

Možda je za bosanske Srbe i muslimane srpskog porekla pravedan i opravdan, ali svakako ne za Srbijance, koji su doživeli drugu demografsku katastrofu u Velikom ratu.

Prosto je nepojmljivo od jednog profesora univerziteta i akademika da se nijednom rečju nije osvrnuo na žrtve Srbijanaca i ostalih Srba i predstavnika jugoslovenskih naroda o patnjama i žrtvama Prvog svetskog rata. Isto tako neuspešno je Čubrilovićevo usputno, bez analize, povezivanje Sretenja 1804. s Vidovdanom 1914.

Na pitanje o odgovornosti za Prvi svetski rat Čubrilović se vratio kada je pisao o dolasku na Filozofski fakultet (1930). Bio je memoarista nepažljiv kada je zapisao da je Stanoje Stanojević, u brošuri Krv slovenstva, „naveo neke nesigurne podatke da je Pašić znao za atentat“.

Čubrilović je pogrešno pripisao brošuru Stanojeviću i zamenio njegov rad „Ubistvo austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda“, Beograd 1923. s radom Ljube Jovanovića – „Posle Vidovdana 1914. godine“, u navedenom zborniku radova, a da ga priređivač nije ispravio.

Ponovio je tvrdnju da je Stanojević „prvi izneo podatke o Crnoj ruci i ulozi nekih ljudi iz te organizacije u spremanju atentata u Sarajevu. Mislim, pozadina te Stanojevićeve brošure bila je da se kompromituje Pašić kod međunarodne javnosti zbog učešća u Sarajevskom atentatu“.

Tome je dodao: „Nije bilo u redu da se takve stvari objavljuju i to još od jednog profesora istorije na Univerzitetu u Beogradu.“

Na kraju Sećanja sasvim je razgolitio ovo pitanje, iako mu je namera bila drugačija: „Razumljivo je zašto su se nemački i austrijski istoričari bacili na novi trag, na koga je ukazao Stanojević, u svojim prikupljanjima dokaza da je Srbija kriva za početak rata učestvujući u spremanju atentata.“

Čubrilovićevo učešće u Sarajevskom atentatu je najvažniji događaj u njegovom životu.

On je, na ovom istorijskom činu, izgrađivao buduću političku i profesionalnu karijeru, te se može reći da je više dobio od atentata nego što je doprineo njegovom izvršenju.

Najmlađem i najmanje zapaženom atentatoru pripale su najviše počasti i priznanja u jugoslovenskoj državi. Čubrilovićevo Sećanje me uverava, još jednom, da je atentat na Franca Ferdinanda delo mladalačke smelosti i nacionalne neobazrivosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.