Sećanje na Baru Veneciju

Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se, umesto nadobudnih, lakonskih kvalifikacija, taj svet prošlosti i ambijent u kojem je živeo običan čovek prikaže na drugačiji, realniji način.

Za povratak u realnost iz politikantskih manipulacija neophodno je da se iz „tuđeg veka“ /Ćosić/ setimo nekih godina prošlog stoleća i približimo obeležjima koja čine realnu sadržinu života.

Vratimo se u prošlost. Pedesete i šezdesete godine prošlog veka. Od hotela „Bristol“ i zgrade Geozavoda ulazite /bez „fantomki“/ u Hercegovačku ulicu sve do mosta koji treba da uskoro, ukoliko razum ne potisne glupost, neslavno završi na nekoj livadi.

Zatim, sve do železničkog mosta sa samo delimično uređenom obalom Save prolazite pored skladišta, preduzeća PIM, stambenih objekata koji se ni po čemu ne razlikuju od sličnih u ostalim prigradskim naseljima tog vremena, stovarišta uglja za brodove kojima je to bilo jedino pogonsko sredstvo, da bi na kraju stigli do čuvenog Titovog „plavog voza“ parkiranog neposredno pored železničkog mosta.

Osim Ložionice svi ovi objekti su prošlost.

U dubini ovog područja, od obale Save, sa vagonima kao preprekom, dolazite do Bare Venecije, odn. do ostatka vodene površine koja se nekada davno protezala čak od savskog pristaništa, da bi kasnije bila isušena i pretvorena u fudbalsko igralište.

Neposredno pored bare postojalo je nekoliko baraka koje su ostale posle završetka neke investicije i koje su pretvorene u stambene objekte za porodice koje nisu imale mogućnost da na drugačiji način reše osnovno egzistencijalno pitanje.

Celokupan prostor ovog dela Savamale koji se, u osnovi, nije razlikovao od drugih područja na obodu Beograda sveden je na ove barake, odn. na „zmijarnik“ kao njegovo opšte obeležje koje je dovoljno za manipulaciju, ali svakako nije simbol koji karakteriše uslove i način života tog vremena bez droge, rialitija, izazova virtuelne stvarnosti i političke ostrašćenosti.

Bilo je to vreme oporavka od Drugog svetskog rata kada smo svakim danom postajali sve bolji u svakom pogledu.

Detinjstvo i mladost proveo sam u ovom delu Savamale.

Leti, posebno kada Sava naraste, Bara Venecija je bila naša rivijera, a zimi klizalište.

Neposredno iza stovarišta uglja, baš na mestu koji sada natkriljuje Gazela, nalazila se takođe jedna baraka sa čamcima – kajacima sportskog društva JRB i opremom za trening.

Desetine mladih ljudi kojima je to bio drugi dom dokazali su da da iz „zmijarnjika“ mogu da osvoje prvenstvo države.

Nesumnjivo je, nezavisno od toga da li se na projekat Beograd na vodi gleda kao na vrhunac arhitektonskog umeća ili kao na pregradu koja je odvojila grad od reke, da je već sada bitno promenjen izgled ovog prostora kojim je i prosečnom građaninu omogućeno da, kao na izložbi, uživa u iluziji raskošnog ambijenta.

Nejasno je, međutim, koji su razlozi za potrebu da se verbalno poništi sve ono što je prethodilo ovim „istorijskim“ poduhvatima.

Mentalni fotošop je svemoguć: zatamnjena pozadina slike stvarnosti je nužna pretpostavka za isticanje sjaja veštačkim kreiranjem maksimalnog kontrasta.

Dovoljan je, međutim, samo jedan prolaz Guglom kroz mapu sveta za raspad ove endemske pristrasnosti.

Postoji mnogo arhitektonskih celina koje zamagljuju „najlepši pogled na svetu“.

Prema Heseovoj podeli na legitimne i privatne asocijacije, kojom se ne kvalifikuje sociopsihološki aspekt ove distinkcije, lični doživljaj koji često odstupa od stvarnog stanja ostaje u domenu privatnosti sve dok ne pretenduje na to da autoritetom funkcije bude nametnut kao opšti pogled na svet.

Pogrešan izbor etimona u gradnji pojma rezultat je ili neznanja ili zle namere. U Bari i oko nje se mogla naći poneka bezopasna zmija belouška, ali je pravo leglo otrovnica u drugom vremenu i na drugom mestu.

Život u ovom delu Savamale koji je prethodio ovim radikalnim (radikalskim) urbanističkim poduhvatima ostaće u sećanju mnogih ljudi kao period skromnog, ali u duhovnom pogledu i mnogo bogatijeg života od sadašnjeg.