Sećanje na Radmila Mulića

Radmila poznajem više od 15 godina, a mislim da smo isto toliko i prijatelji. Entuzijasta, idealista, veliki radnik, uvek zagledan i spreman da se bori za sve što je vezano za kulturu a ima društvenu korist, ne mareći previše za materijalnu dobit. Osnivač i prvi direktor Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, 1969. godine, na uglu Vase Stajića, kultne novosadske ulice sa drvoredom divljih kestenova.

Naravno, radoznao i buntovan u programima koje je organizovao i gostima koje je dovodio, nije se dugo održao, a koncept koji je zastupao tad zastupao je i kroz sve što je radio do samog kraja. Različitost i dijalog najbliže definišu ideal Radmila Mulića.

Posle SKC-a otvara i vodi salon Narodne knjige u Fruškogorskoj ulici u Novom Sadu po ugledu na sličan poznati salon u Cetinjskoj ulici u Beogradu, zatim čuvenu Nolitovu knjižaru na Spensu gde organizuje književne večeri, predstavljanje pisaca i radionice za decu i mlade ljude.

U doba sankcija devedesetih osniva u Londonu izdavačko preduzeće „LITTLE BIG BOOK“ i prenosi knjige srpskih i jugoslovenskih autora u Englesku, a odatle donosi knjige i tako postaje jedinstveni knjižarski „švercer“ koji snabdeva savremenom literaturom univerzitete u Novom Sadu i Beogradu, kao i mnoge čitaoce beletristikom.

Oko stotinak puta je u to vreme Radmilo svojim automobilom prvo, a potom kombijem prešao taj put i usput obišao i mnoga druga mesta, pored ostalog i buvlje pijace, pa kao veliki ljubitelj kafe stvorio najveću kolekciju predmeta za spravljanje i konzumiranje kafe.

Kolekcija je bila izložena kao centralni deo izložbe „Evropski put kafe“, koja je prikazana u Beogradu (Etnografski muzej i Prirodnjački muzej), Zrenjaninu (Narodni muzej) i Kikindi (Narodni muzej). U tom periodu Radmilo sa svojom suprugom otvara u okviru Pozorišta mladih knjižaru „Mala velika knjiga“, po imenu njegove izdavačke kuće prvo u Engleskoj pa potom u Srbiji. Izlišno je reći da je to kultna novosadska knjižara.

Uz sve to snimio je i niz televizijskih emisija o našim knjževnicima, organizovao i učestvovao u nizu kultuturnih manifestacija, a bogami i nabavljao retke knjige koje ne možete da pronađete. I to je shvatao delom svoje misije. Kao rođeni Novosađanin i relativni poznavalac novosadskih prilika, proglasio sam ga iz milja poslednjim velikim novosadskim zamlatom. Naime, toliku radoznalost i raspolaganje važnim i nevažnim podacima sam probao duhovito da krstim. Nije se Radmilo ljutio, naprotiv.

O Radmilu Muliću kao izuzetnoj ličnosti sam već imao nameru da napišem tekst. Žao mi je što ga on nije pročitao, a trebalo je. Ovako je to poslednji pozdrav mom prijatelju idealisti, entuzijasti, organizatoru događaja u kulturi, izdavaču, kultnom novosadskom knjižaru i pre svega jedinstvenom čoveku koji nikad sebi nije dozvolio da ga ljudske gluposti i zloba koje su povremeno pratile njegova preduzimanja spreče da uradi nešto dobro po svaku cenu. Nedostajaće svima koji su ga znali.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.