Sećanje na Srbiju – slobodiju

Dakle, vojska i policija treba da preuzmu vlast u ovoj državi i treba da zaštite granice od migrantske krize koja dolazi …“

„Vladalac“ Vučić je izjavu narodnog poslanika Obradovića okvalifikao kao nezakonito delo: „Pozivi na puč i na državni udar su nešto što je protivzakonito.“

Ministarstvo odbrane je, zbog iste izjave narodnog poslanika Obradovića, podnelo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela „pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja“.

Kvalifikacije „vladaoca“ Vučića i ministarstva odbrane su plod neznanja i osionosti (pri čemu treba imati u vidu da je „Vladalac“ po nekima bio jedan od najboljih studenta Pravnog fakulteta u Beogradu).

Poziv narodnog poslanika Obradovića na „državni udar“ povlači za sobom pitanje poslaničkog imuniteta, odnosno pitanje šta narodni poslanik (dok je u tom svojstvu) sme da kaže.

U Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka ovo pitanje je bilo kristalno jasno rešeno. Za izjavu narodnog poslanika Obradovića nikome ne bi palo na pamet da ga poziva na odgovornost.

Jer, Ustavom od 1888, kao i Ustavom od 1903, propisana je apsolutna poslanička neodgovornost za govor u svojstvu narodnog poslanika.

Prilikom izrade Ustava od 1888, u Ustavotvornom odboru kome je predsedavao kralj Milan, postavilo se pitanje da li poslanička sloboda govora može da ide dotle da sadrži i uvrede kralja. Sam kralj Milan je, u prvi mah, tražio „da se vladalac, njegov dom i kraljevski namesnici zaštite od uvreda, i da se utvrdi, da opšti krivični zakon vredi i za ove govore.

Docnije je NJ. v. kralj popustio od toga gledišta, pa i članovi Odbora koji su bili istog mišljenja složiše se na redakciju utvrđenu u Projektu“, koja je postala ustavna odredba po kojoj je poslanička neodgovornost za govor obuhvatala i eventualne uvrede kralja.

Najveći srpski pravnik i intelektualac, Slobodan Jovanović, u svoja dva udžbenika Ustavnog prava pisao je o institutu slobode poslaničkog govora, odnosno poslaničke neodgovornosti.

Za mišljenje koje je dato u službenom svojstvu, poslanik nije mogao biti pozvan ni na krivičnu, ni na građansku odgovornost bez obzira na sadržinu govora.

On nije bio odgovoran „ni onda kad bi se njegov glas i govor mogli karakterisati kao jedan delikt, i kad bi u sličnom slučaju, drugi jedan državni organ ili običan građanin morao biti osuđen na kaznu ili na naknadu štete. Npr. poslanik je … glasao za jednu rezoluciju kojom se narod poziva na bunu; govorom nekoga uvredio ili oklevetao itd.“ Poslanik nikada nije mogao biti pozvan na odgovornost, što znači „da je poslanička neodgovornost potpuna.

Poslanik ne bi mogao odgovarati ni po prestanku mandata; ne bi mogao odgovarati ni s odobrenjem Skupštine, niti ni po svom vlastitom pristanku“ (Udžbenik Ustavnog prava iz 1907).

U udžbeniku Ustavnog prava Kraljevine SHS od 1924, Slobodan Jovanović je naveo: „Poslanička neodgovornost znači da poslanik ne odgovara za svoj službeni rad. Npr. poslanik drži govor u kome poziva građane na bunu; za takav govor držan van Skupštine, svaki bi bio kažnjen; protivu poslanika krivični postupak je isključen.“

Apsolutni poslanički imunitet, odnosno sloboda govora, je bio jedan od instituta zahvaljujući kome je Srbija s početka 20. veka prozvana: „Srbija – slobodija“.

Današnja Srbija je daleko od Srbije – slobodije. Ipak, njen važeći Ustav je poslanički imunitet definisao kao apsolutan: „Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornosti za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije (čl. 103)“.

Stoga, za razumevanje današnjeg poslaničkog imuniteta u Srbiji neophodno je setiti se pristanka kralja Milana na eventualne poslaničke uvrede zarad slobode govora, a naročito bi trebalo konsultovati udžbenike velikog Slobodana Jovanovića.

Režim u današnjoj Srbiji karakteriše ne samo to da osiono poteže Krivični zakonik na slobodnog narodnog poslanika, nego je uopšte veoma „osetljiv“ na kritičko mišljenje. Po ovom drugom, današnji režim veoma podseća na režime davno bivših apsolutnih monarhija. U tim režimima, vladari su štićeni između ostalog i inkriminisanjem dela uvrede veličanstva.

Čuveni Monteskje je navodio slučajeve zloupotrebe i pogrešne upotrebe ovog instituta. Tako, navodio je da je jedan zakon Henrija VIII „proglašavao krivima za veleizdaju sve koji bi proricali kraljevu smrt“, pa se lekari nisu usuđivali da kažu da je opasno bolestan.

Po Monteskjeu, do najveće zloupotrebe krivičnopravnog instituta uvrede veličanstva dolazi kada se pod njega „podvode neumesne reči“. Reči se pod taj zločin mogu podvesti samo ako su praćene delom: Ako bi, na primer, neko na trgu „podanike podbunjivao, postaje kriv za zločin veleizdaje jer su njegove reči povezane s delom i iste su prirode kao i ono.

Ne kažnjavaju se reči nego počinjeno delo u kojem se one izgovaraju. One postaju zločin samo kada pripremaju, prate ili slede zločinačko delo. Sve se izokreće kada se umesto da se smatraju znakom kapitalnog zločina, reči proglašavaju samim kapitalnim zločinom.“

A Branko Miljković je pevao: „Mi imamo samo reči, i divno smo se snašli u toj nemaštini.“

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu