Sedam od pet miliona

 Oni skoro čitavu deceniju maltretiraju građane tog sela, što čine raznim nametima, pretnjom, prisilom, izazivanjem straha i zahtevanjem bespogovorne poslušnosti. Institucije dotičnog sela su fasada koja ima za cilj da spoljnjem svetu prikaže kako je stanje „redovno“, da svi rade svoje poslove i organizuju živote shodno njihovim potrebama.

Prava istina je potpuno suprotna: Srbijanci, nemoćni građani sela Srbija ćute, sve čekajući da se pojavi neko ko će ih spasti nevolje u koju su ne svojom krivicom zapali, dati im slobodu i omogućiti da mirno žive sa svojim porodicama.

Meni nije bilo teško da zamislim ovakvo selo, budući da ono nije plod neke naročite imaginacije, već poznata slika rijalitija koji danas živimo. Kao filmofil i kulturolog-filmolog pokušao sam da načinim jedan klasičan filmski flešbek. Najpribližnija opisanoj slici bila je ona koju srećemo u japanskom filmu „Sedam samuraja“, epskom ostvarenju Akire Kurosave iz 1954. godine.

U njemu režiser na savršen način obrađuje suštinska pitanja čovekove egzistencije. Ništa manje uverljivo od Kjerkegora i Jaspersa, koji na vrh vrednosne lestvice stavljaju čin totalne slobode, ili Sartra, koji nastupa sa čuvenom maksimom egzistencija prethodi esenciji. Btw. film je najpopularnija umetnost ponajviše zato što liči na život, a tematika pomenutog filma najpribližnija je pasjem vremenu koje danas živimo i vlastodršcima koji nam zagorčavaju život.

Radnja dotičnog filma smeštena je u Japan 16. veka, ali je univerzalna jer na jedan filozofsko-antropološki način oslikava ljudsku prirodu i negativne osobine ljudskih karaktera: surovost, bahatost, bestijalnost, sebičnost, sklonost izmišljanju i krivotvorenju. Pošto je „Sedam samuraja“, estetski gledano, umetnički relevantno delo, i njegove poruke jesu univerzalne u smislu da transcendiraju prolaznu istorijsku situaciju i zadiru u tzv. večno vreme.

Fabula ovog spektakularnog i duboko humanog filma je jednostavna: organizovana banda u dužem periodu vremena pljačka i maltretira siromašne ali vredne žitelje jednoga sela. Naslovni protagonisti Kurosavinog filma izaći će u susret molbama tlačenih farmera i bez materijalne nadoknade zaštititi ih od razularenih nasilnika i pljačkaša. Pre toga će organizovati seljane, podučiti ih borbenim veštinama, ličnim primerima uliti im hrabrost i konsolidovati odbranu u kojoj će svi zajednički učestvovati. I na kraju – pobediti.

Film kulminira velikom i bespoštednom bitkom za konačnu odbranu sela. Na taj način biva spašena čast vrednih seljaka, koja je u to vreme bila osnovna etička i tradicionalna vrednost. Fabula ovoga filma, budući vanvremenska i vanprostorna, doživljavala je brojne rimejkove, od kojih je najpoznatija vestern-verzija „Veličanstvenih sedam“ (1960) DŽona Stardžisa, koji je radnju preselio na američki Zapad. Ne treba zaboraviti da je u oba filma suštinski važnu (iako ne glavnu) ulogu imao lik monaha iliti seoskog mudraca, koji je uplašenim stanovnicima sela davao savete šta i kako raditi.

Radnja „Sedam samuraja“ može se prebaciti i na socijalni milje današnje Srbije, u kojoj se ljudi plaše vlasti, osećajući se nemoćni pred njenim korumpiranim i strogo kontrolisanim institucijama (policijom, sudijama, medijima i raznoraznim izvršiteljima naredbi vlastodržaca).

Građani su u strahu, kao da očekuju svoju sedmoricu hrabrih samuraja koji će ih spasiti neslobode i bede u koju su zapali. Kako je Srbima svojstveno da gaje kult vođe, analogno pomenutim filmovima moguće je zamisliti da vođa bude personifikovan ne u jednom čoveku već u sedmorici hrabrih ljudi. U srbijanskoj realnosti na vidiku su dva „samuraja“, koji su se osmelili da izađu „na crtu“ diktatoru i suprotstave se njegovom režimu.

NJihova imena su Aleksandar Obradović, alias Kikučio (Toširo Mifune) i Bogosav Nešović, alias Kambei (Takaši Šimura). Ili, ako vam je draže, Kris (Jul Briner) i Vin (Stiv Mekvin). Primer dvojice srpskih uzbunjivača (ratnici i revolveraši su akteri nekih minulih vremena) može ohrabriti i ostale stanovnike našega Sela da izađu iz senke i sami daju doprinos borbi za slobodu. Ali, kao u pomenutim filmovima – srpski samuraji neće ponuditi građanstvu već spremljenu ribu na tanjiru, već će ih naučiti pecanju – ohrabriti ih da i sami naglas kažu ono šta misle, a što su do skora plašljivo mrmljali sebi u brade.

Za početak ih je dvojica (baš kao u pomenutim filmovima), ali bi ih uskoro moglo biti sedam (možda potmomognuti onom petoricom žandarma koji su otpušteni iz službe samo zato što su savesno obavljali svoj posao na Paradi ponosa 2014. godine). U našoj, srbijanskoj priči ne nedostaje ni neizbežni guru, duhovni vođa sa moralnim po(r)ukama. On je, možebiti, oličen u vladici Grigoriju, čoveku koji, poput seoskog mudraca u vestern verziji Sedmorice, besedi građanima Srbije: „Svaka autokratija treba da računa na pojavu naroda…

Završava se epoha vladalaca lopova, prevaranata, lažova koji rade sve suprotno od onoga što govore. Niko ne može da se suprotstavi toj reci koja teče“. Naravno, kao u filmu svako doba ima svoju scenografiju. Samuraji su digli kuku i motiku, revolveraši puške i pištolje, a nama u 21. veku biće dovoljne olovke – onda kada se izborimo da izbori budu pošteni i slobodni. Možemo se nadati da će se u dogledno vreme naših 7 „samuraja“ preliti u 5 miliona, što daje nadu da se i ova srbijanska filmska bajka završi hepiendom.

Autor je kulturolog