„Umesto zastave, Vučić je mogao da obuče narodnu nošnju“: Sednica UN o genocidu u Srebrenici iz ugla bivšeg ambasadora u Njujorku

U prilog rezolucije su glasale 84 države članice UN, 19 protiv, 68 se uzdržalo, dok ostale nisu glasale. O toj rezoluciji se mnogo govorilo u političkoj javnosti i u medijima u Srbiji skoro dva meseca, od najave njenog usvajanja, a posle toga su usledili brojni komentari zvaničnika Republike Srbije, opozicionih političara u Srbiji, kao i drugih javnih ličnosti i medija.

Kako dani od usvajanja rezolucije prolaze, pažnja naše javnosti se polako usmerava na druge teme, ali će ova rezolucija biti predmet interesovanja barem još neko vreme – recimo do održavanja „Velikog srpskog sabora“, zakazanog za 8. juni u Beogradu.

Sednica 23. maja je direktno prenošena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, pa su svi zainteresovani mogli da vide i čuju šta se dešavalo u sali GS i da, naravno, izuku svoje zaključke.

U daljem tekstu sledi još jedno viđenje tog događaja, iz ugla nekog ko je prisustvovao mnogim raspravama u Generalnoj skupštini i istupanjima visokih državnih zvaničnika raznih profila.

Ukratko, nastup Srbije na ovoj sednici, stavovi koji su izneti u ime Srbije, kao i ponašanje delegacije, su bili, može se reći, uobičajeni za naše delovanje u međunarodnim forumima poslednjih godina – konfrontirajući i neprilagođeni konkretnoj situaciji.

Takav pristup ne može da doprinese promeni negativne percepcije Srbije na međunarodnoj sceni i unapređivanju generalno nezavidnog spoljnopolitičkog položaja naše zemlje.

O rezoluciji nije vođena debata, ali je 38 zemalja iskoristilo pravo da objasni svoj glas, pre ili posle glasanja, u skladu sa Pravilima procedure GS.

Srbija je govorila dva puta, pozvavši države članice na početku sednice da glasaju protiv usvajanja rezolucije jer za njen cilj smatra da je stigmatizacija jednog celog naroda, srpskog, naravno; na kraju, u vremenu rezervisanom za pravo na odgovor, mada nije bilo nikakvog razloga za repliku, istakla je da su sponzori uprkos usvajanju rezolucije doživeli neuspeh, a da poziciju Srbije ustvari podržava većina članstava UN.

Sve to je bilo prožeto kritikama na račun „velikih i moćnih“ (zemalja), a naročito je apostrofirana Nemačka.

I jedna i druga teza – stigmatizacija Srbije i neuspeh sponzora – su se pokazale kao netačne.

Niko od govornika, a bilo je i onih koji su glasali protiv usvajanja rezolucije, nije okarakterisao rezoluciju kao usmerenu protiv bilo koje zemlje, naroda ili etničke grupe, ni Srbije, razume se. Jedini izuzetak je bio ambasador Ruske Federacije, što se moglo i očekivati.

Šta više, predstavnici 17 zemalja koje su se uzdržale i objasnile svoj glas (od ukupno 68 uzdržanih) su praktično bez izuzetka potvrdile, suprotno narativu koji dolazi iz Srbije, da je u Srebrenici u julu 1995. godine izvršen genocid nad Bošnjacima, da se moraju poštovati relevantne presude međunarodnih sudova o tome, da je neprihvatljivo poricanje genocida i glorifikovanje osuđenih počinilaca tog akta.

U toj grupi su i predstavnici Slovačke, Grčke i Ujedinjenih Arapskih Emirata, čije su uzdržano izjašnjavanje inače pohvalili naši zvaničnici.

Ako se pogleda sastav grupacija država koje su glasale u prilog i protiv rezolucije, ili se uzdržale, slika za Srbiju nije dobra. Iz Evrope su protiv glasale samo Belorusija, Mađarska i Ruska Federacija, a uzdržalo se još pet zemalja – Jermenija, Gruzija, Grčka, Kipar i Slovačka, s tim što Monako i Azerbejdžan nisu glasali. Svi ostali negativni glasovi su „došli“ iz Afrike, Azije, Kariba i Okeanije.

Naravno, mora se pritom konstatovati da su Srbiju podržale dve stalne članice Saveta bezbednosti – pored Ruske Federacije i Kina.

Mora se i konstatovati, s druge strane, da su sve države iz našeg regiona podržale usvajanje rezolucije.

Države koje su se uzdržale prilikom glasanja, a zaista ih je bilo mnogo kada je reč o rezoluciji posvećenoj genocidu, su kao jedan od razloga za takav stav navele odsustvo konsenzusa, posebno regionalnog, i da sponzori nisu učinili dovoljno kako bi se postigla opšta saglasnost o tekstu.

Primedba je legitimna jer su sve dosadašnje rezolucije o genocidu usvojene u Generalnoj skupštini uz konsenzus, uključujući onu kojom je ustanovljen Međunarodni dan sećanja na genocid u Ruandi, a koja je bila model za formulisanje ove o Srebrenici.

Može se postaviti pitanje zašto je teško (ili nemoguće) postići regionalni konsenzus o genocidu u Srebrenci.

To posebno važi za predstavnike država iz udaljenih krajeva sveta, koji nisu dovoljno upućeni u politička kretanja na Balkanu., niti zainteresovani za to.

Odgovor, međutim, nije komplikovan za nas koji živimo ovde. Oficijelno političko i većinsko društveno raspoloženje u Srbiji povodom srebreničkog genocida i uopšte uzroka i posledica raspada Jugoslavije je, za sada nepremostiva prepreka za postizanje regionalnog konsenzusa, za koji su se mnogi govornici na sednici 23. maja zalagali.

Uklanjanju pomenute prepreke nije doprinela ni deklaracija Narodne Skupštine Republike Srbije iz 2010. godine, kojom se, doduše posredno, priznaje da je u Srebrenici izvršen genocid. No, ima mnogo primera da u Srbiji praksa ne prati legislativne odluke; naprotiv, ignoriše je.

Poseban element učešća Srbije na sednici GS 23. maja je upotreba državne zastave.

Kao što je poznato, zastave država članica se ističu ispred zgrade UN u Njujorku (i drugih sedišta organizacije).

One se ne unose u sale, niti se njima ogrću delegati. Takav manir je primeren sportski događajima ili nekim drugim manifestacijama. Ovo je bio jasan primer nepoštovanja foruma u kome je održavan sastanak, odnosno organizacije čiji je Srbija član, „uvaženi član“, kako je rekla ambasadorka Nemačke na početku sednice predstavljajući rezoluciju. Doduše, nije prvi: nedavno smo bili svedoci da je predstavnik Srbije – Predsednik – otvorio potpuno neprimerenu polemiku sa predsednicom Saveta bezbednosti UN.

Ono što se u UN radi ako se žele istaći neki nacionalni simboli je da delegati oblače svečane nacionalne nošnje. Možda je i naša delegacija mogla tako da postupi.

Poseban primer, može se reći ciničan, je da na kraju svog prvog istupanja na sednici Aleksandar Vučić kaže da Srbija brani osnovne principe međunarodnog javnog prava, a sve izgovoreno pre i posle toga je u kontekstu negiranja odluka međunarodnih pravosudnih tela o genocidu u Srebrenici. Isto tako je cinično osporavanje da je rezolucija dobila potrebnu podršku za usvajanje, pri čemu se aludira da Pravila procedure Generalne skupštine nisu dobra.

Ta pravila su usvojena još 1947. godine i revidirana više puta tokom godina, poslednji put 2016. godine.

Ne sećam se da je Srbija, ili države čiji je ona jedan od sukcesora, ikada imala primedbe na ta pravila.

Uostalom, pošto su podložna promenama, Srbija to može sad da traži.

Nekoliko reči u zaključku o delovanju naše diplomatije u pokušaju da parira akcijama sponzora u pripremama za usvajanje rezolucije.

Srbija je u tom cilju uložila značajne resurse, ljudske i organizacione. Ta kampanja je trajala nedeljama preko naših ambasada i drugih kanala komunikacija sa državama članicama UN, naravno, i u samom Njujorku.

S tim u vezi je čudno da se ni na sednici ni duže vreme pre sednice nije pojavljivao naš Stalni predstavnik pri UN, koji bi trebalo da bude ključan akter za lobiranje prema svojim kolegama.

Bilo bi mnogo svrsishodnije da smo barem pokušali da se od početka uključimo u pregovore o nacrtu rezolucije.

To, nažalost, očigledno izlazi iz okvira realnosti u kojoj egzistira srpska politika.

U svakom slučaju, kampanja nije uspela – rezolucija je usvojena. Srbija se još više antagonizovala sa zemljama regiona.

Nepotrebno oštar, povremeno i nepristojan, ton prema partnerima sa Zapada, kako ih nazivamo kad su nam potrebni iz finansijskih i ekonomskih razloga, u ovom slučaju naročito prema Nemačkoj, je štetan vid komunikacije. Srbija će i dalje da posrće na spoljnopolitičkom planu ako nastavi da deluje kao što je učinila 23. maja u Njujorku. Ona ne može da se oslanja prevashodno na Kinu, Rusku Federaciju i udaljene zemlje Afrike i Azije, posebno ne u UN u NJujorku.

Isto tako, nigde neće stići ako nastavi da negira genocid u Srebrenici.

Ono što bi mogla da uradi da bi prestala da luta kroz kompleksan svet međunarodnih odnosa i klizi u izolaciju je da odredi jasan pravac za budućnost, a nema alternative osim saradnje sa svojim prirodnim geografskim okruženjem.

Za malu zemlju kao što je Srbija, prioritet mora da bude građenje savezništva, a ne konfrontacija.

Mora, naravno, i da konačno počne da preduzima korake u pravcu suočavanja sa nasleđem prethodnih decenija, što je veoma težak i dugotrajan poduhvat.

Od mnogih rečenica u izlaganjima Aleksandra Vučića jedna je bila tačna – Srbija je bila iznenađena kad je saznala da se u UN priprema rezolucija o kojoj se govori u ovom tekstu.

Bila je iznenađena zato što na licu mesta u Njujorku nema diplomate koji sarađuju sa svojim kolegama, što je situacija koja jako podseća na vreme sa početka 1990-tih. Pre toga, predstavnici zemlje koja je bila naša, SFRJ, pa i kasnije SRJ, posle promena 2000. godine, su imali razgranatu saradnju sa praktično svim delegacijma, od najnižeg diplomatskog nivoa do najvišeg. Tada se ovakva iznenađenja nisu dešavala.

Diplomatija koju vodi samo jedan čovek, koja je pre svega kampanjska, transakciona i bazirana na marketingu/propagandi, ne može da dostigne standard uspešnosti i profesionalnosti, koji je bio svojstven diplomatskim službama iz napred pomenutih perioda.

Sve u svemu, posle sednice Generalne skupštine 23. maja ostaje gorak utisak da i dalje oni koji upravljaju državom ne mogu da se iz prošlosti premeste u sadašnjost, a kamoli da imaju viziju za konstruktivan razvoj naše društva u godinama koje su pred nama..

Autor je diplomata u penziji, nekadašnji ambasador SRJ, pa onda SiCG, u Njujorku, od 2001. do 2004. godine, potom do 2006. u Ženevi

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.