Sejanje straha od vakcina

Čak je i najkonzervativnija relevantna politička grupacija načelno prihvatila ovu meru, uključujući njenu obaveznost, kao važno civilizacijsko dostignuće. Međutim, za njeno „nametanje silom“ postavila je nekoliko uslova, uglavnom vezanih za sumnje u ispravnost uvoznih vakcina.

Obično se počinje lamentom nad Institutom „Torlak“, uz naivno čuđenje zašto ta ustanova ne zadovoljava sve domaće potrebe za vakcinama. Za otrežnjenje su dovoljna dva argumenta. Prvo, sav taj patriotski nadahnuti svet treba da objasni zašto (skoro) najzaostalija evropska zemlja ne proizvodi lambordžini ili boing i dokle ćemo da čekamo na slanje naše ekspedicije na Mars. Drugo, nazadovanje je očekivani prirodni smer kretanja ustanova doživljavanih kao partijski plen, uz zapostavljanje znanja i profesionalne čestitosti.

Tako će biti sve dok birači ne shvate da svaka vlast koja od svojih poslušnih ignoranata pravi direktore bestidno radi protiv narodnih interesa, sebično se opredeljujući za mafijašku politiku grupne koristi.

Za poslednjih više od četvrt veka „Torlak“ su vodili ginekolog (JUL), hirurg (DS) i, sada, fizijatar (SNS), a mada rezultat nije baš bio slobodan pad, uočljivo je batrganje, uz napor da se, bez najurenih i zbog ponižavanja pobeglih najboljih stručnjaka, povrati makar deo nekada rutinske proizvodnje. Nacionalna je sramota što, uprkos zamašnoj međunarodnoj pomoći i domaćim ulaganjima, već 16 dugih godina nemamo vakcinu protiv gripa.

Svake jeseni stižu i odlažu se obećanja da će ona biti na raspolaganju naredne sezone, a ta vakcina se od, recimo, konjugovane vakcine protiv pneumokoka ili neke petovalentne vakcine razlikuje koliko i domaći lovac od ruskog MIG-29 ili američkog F-16.

Netačna je zamerka da niko ne kontroliše kvalitet uvoznih vakcina. Ova država ima Agenciju za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) čiji je smisao postojanja upravo pružanje garancije o ispravnosti i bezbednosti preparata koje treba pustiti u promet. Nesporazum proističe iz nerazumevanja samog tog postupka. Pravljenje vakcine, od bazičnih laboratorijskih priprema, preko prvih pokušaja na životinjama, pa zatim na ljudima, do demonstriranja delotvornosti i bezbednosti obično traje više, nekada i mnogo više od 10 godina.

Treba li upravo naručenu vakcinu protiv gripa podvrgavati takvoj proveri, pa je davati za jednu deceniju, kada joj prođu svi rokovi, a jave se sasvim različiti sojevi virusa gripa?

Jedino realno i normalno je da, kada je jedna članica EU licencirala neku vakcinu, ostale zemlje, uključujući i nas, pristupe skraćenom postupku. To znači da se podrobno prouči obimna dokumentacija, s detaljnim opisom svih faza rada, uključujući rezultate svakog eksperimenta. Ako se uverimo da su, recimo, mali Francuzi bili uspešno zaštićeni, ostaje nam samo da na odabranom uzorku proverimo da li je došlo do hemijskog ili mikrobiološkog zagađenja i da prihvatimo očigledno.

Lišena je smisla i sumnja da nam se poturaju novoproizvedene vakcine koje tek treba ispitati. Svaka vakcina uvedena u naš program vakcinacije za poslednjih više od 80, a ako računamo i vakcinu protiv variole, punih 180 godina, prethodno je dugo davana u razvijenim zemljama. Teoretičari zavere moraju sebi da objasne da li Amerikanci zaista truju svoju decu vakcinama s odloženim dejstvom samo da bi namamili Srbe da učine to isto?

Takođe je s one strane razuma strah da se za građane Srbije prave posebne, manje pouzdane vakcine. Lako je proveriti da se iste serije vakcina, dakle količine koje se istovremeno pripremaju u istim posudama, mogu naći u Skandinaviji, Slovačkoj i Srbiji.

Iz sve te nepoverljivosti proistekao je savet roditeljima da se raspituju o poreklu i kvalitetu vakcina. Kako i gde? U komšiluku i na sajtovima raznih ksenofoba? Mi možemo svašta da zamerimo svojoj državi, svesni smo gušenja i zamiranja institucija, ali se ipak nije palo tako nisko. Vakcine nisu kocke na Trgu republike, a ALIMS još uvek savesno radi svoj posao. Ako je vakcina odobrena, znači da se dobro znaju i njeno poreklo i kvalitet.

Paničari, uz to, podučavaju roditelje da zahtevaju detaljne imunološke i ko zna kakve druge preglede pre vakcinacije. Sami savetodavci nemaju predstavu koja to ispitivanja treba navodno obaviti, već upućuju na lekare. Oni, sa svoje strane, mogu samo da utvrde da li postoje jasno definisane kontraindikacije, a van njihovih moći je da pogode koje zdravo dete će se povrediti na času fizičkog vaspitanja, biti oboreno na pešačkom prelazu ili ispoljiti neželjena dejstva posle vakcinacije.

Da zaključimo. Dobro je što su, kako izgleda, sve političke partije shvatile da im sejanje straha od vakcinacije neće doneti poene kod glasača. Međutim, postoje još uvek pojedinci i grupe posvećeni borbi protiv vakcina. Bez obzira da li ih pokreće samopromocija, podozrivost prema zapadu, istinska zabludelost ili neki drugi motiv, oni objektivno čine znatnu štetu ne samo naivnim žrtvama svoje slatkorečivosti, već i društvu u celini. O tome svedoči ovih dana skoro istovremeno prijavljena pojava malih boginja u tri grada u susednoj Hrvatskoj.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji