Šekularac je bio Arkanova žrtva 1Foto: FreeImages / Cierpki

Vatromet je obasjavao Marakanu, dok je na Topčiderskom brdu išla odjavna špica, posvećena Dragoslavu Šekularcu, nenadmašnom brendu jugoslovenskog fudbala.

Nema više evropskog Pelea. Sa životne scene sišao je zaštitni znak i zajednički simbol socijalističkog samoupravljanja. Rastali smo se od državnog ponosa i razbibrige lumperproletarijata. U večna lovišta preselio se idol i zabavljač radničkih masa, zasićen blagosiljanjem do obožavanja.

Da nam živi, živi rad. I Šeki…

Čarobnjak fudbalske stvarnosti. Krivonogi šeret najvažnije sporedne stvari na svetu. Biomehanički fenomen u održavanju ravnoteže. Perpetum mobile treće vrste o kojem je profesor fiziologije i biohemije Miša Anojčić, u dupke punom amfiteatru, budućim medicinarima, ushićeno apostrofirao: „Pronalaskom DNK, otkrili smo tajnu života, ali za Šekijevo mađioničarsko umeće nauka nema objašnjenje.“

Svesno i savesno. Stručnjaci i dan-danas pokušavaju da objasne neobjašnjivo. Od Šekijevog mentora na Višoj trenerskoj školi u Košutnjaku prof. Voje Rajnovića, do njegovog naslednika prof. Veljka Aleksića, svi su istomišljenici dr Ace Obradovića. Poput saigrača Dušana Maravića i Vladice Popovića, ponudili su psihološko tumačenje Zvezdine najsjajnije zvezde, očigledno urođenih i stečenih navika: „Najteže je upoznati samog sebe.“

Šekularac je pokorio planetu u Čileu, ali su ga izdali njegov temperament i karakter. U Nišu i Kelnu. Oba puta eksplodirao je (sve)moćni sangvinik. Popularan, brbljiv, duša ekipe. Vedra duha i iskričave naravi. Zdravo radoznala, osećajna i prostodušna osoba. Rođen za najveće pozornice, živeo je u sadašnjosti. Od Profesorske kolonije do Druge muške gimnazije.

Zanesenjak, iskren i večito dete. Infantilan, na nivou adolescenta. U susret pubertetu, brao je zeleno. Još nedozrele voćke, beskrajno zavodljiva talenta.

U srcu, srca svoga. Kao Šekspir u Hamletu, Šekularac nije imao ličnih iluzija. Ni prepoznavanja da je, ponekad sam, uzročnik nevolja koje mu se dešavaju. Plahovito-jurodiva priroda nije mu dala da upozna – bar laički – šta znači senka, persona, animus i anima. Ni bojažljivo i smerno starozavetno upozorenje „zašto deci treba da „trnu zubi“, kad su roditelji jeli „kiselo grožđe“.

Magični Šeki nije brinuo o budućnosti. U potrazi estetike, respekta i vrhunske kreacije, bio je zatečen bajkolikim epizodama u Južnoj i Severnoj Americi. Zatim je po nagovoru, sudbinski pristao da u tandemu sa Milošem, umesto hipoteze, spuste hipotenuzu u hramu romantike, na vetrovitoj Karaburmi.

Iza inspiratora njegove radoznalosti, bunta i otvorenosti bilo je sve više tišine i mitomanije. Povremenu samoću, posle kornijevske sonate i etide, Šekularac je prekinuo pozivom depolitizovane klupske uprave sa Marakane. Na poziciji šefa trenerske struke, uz pomoć Vladimira Petrovića Pižona, brzopotezno je promovisao opšteprihvaćenu dozu fudbalskog šarma.

I, onda – šok. Kao grom iz vedra, prećutana istina. Sa Marakaninog „severa“, vođa navijača prekomandovan je na trenersku klupu. Željko Ražnatović Arkan pored Šekija i Pižona. Dovoljno za konfuziju, prozivke iz medija i Arkanove pretnje Nikoli Simiću, iz „Tempa“ i potpisniku ovih redova, što je pri skiciranju paralelne, paralizovane i paravojne Srbije, kulminiralo verbalnom paljbom Miodraga Stojanovića Gidre i Arkana.

Pod naletom populizma, Arkan je od Bliskog Šekija, (na)pravio Divlji zapad.

Posledično, najdeblji kraj izvukao je crnomanjasti Šeki. Ono što nije uspelo, Rankoviću, ni Krcunu, kao po diktatu moravskih gedžovana i gegula, na gurku i furku, odradila je Arkanova vulgarna agresivnost. U traganju za stručnom afirmacijom, među krivim ogledalima, presudilo je lice službi pod maskama. Uprkos veštom komponovanju ekipe budućeg evropskog šampiona.

Nacionalno raspamećeni Šekularac je privremeno udaljen iz navijačkih srca i svenarodne ideje. Zbog kratkog fitilja i natalne karte koju mu nije crtala Fortuna. Rob vlastite sudbine. Osetljiv kao primadona, a sujetan kao tenor.

Istini za volju, nonšalantno-atraktivni opunomoćenik spektakla zaslužio je večiti sjaj zvezda. Na to nas obavezuje kultura sećanja. Reč je o originalnom primeru jedinstva suprotnosti i posebnom iskustvu harmonične kontradiktornosti.

Šeki je dočekan i ispraćen, kao sunce koje rasteruje oblake. Inadžijska suza, bez roditelja.

Srećno, dragi druže. I – zete. U galaksiji, među zvezdama, koje na gasi njihov sjaj.

Autor je novinar i publicista

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari