Kako koja godina prođe a moj dosije postane deblji, deblja postaje i moja zabrinutost za sebe i sve moje. Za sebe je lako brinuti, ali brinem i za Srbiju, pošto je realno ona moja makar toliko koliko i svih ovih koji su plaćeni da o njoj brinu, a oni doživljavaju da su u stvari plaćeni da je vole. Ima li pravo marginalni pojedinac da se takmiči u savremenom rodoljublju sa vlašću koja ovoliko približava, otvara i hapsi? Nemim prihvatanjem ovakve vlasti možete da dobijete nešto, a u stvari da izgubite sve – svoju slobodu koja vas definiše kao intelektualca.
Da nije danas kod nas na sceni najopasnija vrsta cenzure koju je izmislila aktuelna demokratija – bezvoljnost da se o problemima govori? Moderna zapadna demokratija intelektualno uspavljuje i otupljuje pojedinca dobrim apanažama i mogućnošću da bude slobodan u svemu osim u onome što je suština vlasti. Svi koji su o njoj kritički promišljali, od Ničea do Čomskog, smatrani su socijalnim otpadnicima, a sistem je dozvoljavao da postoje dokazujući tako svoju demokratičnost i velikodušnost. Ne tako mali broj savremenih totalitarnih društava nema vremena za takve finese – oni jednostavno upravljaju silom i cenzurišu sve za dobro svakoga.
Naša se država, smatram, udobno smestila u interegnumu ova dva ekstrema. Nema dekadenciju zapadnih, a ni brutalnost totalitarnih uređenja, ali uspešno koketira sa svakim modelom vladavine koji danas operiše na kugli zemaljskoj, pa se i svakome spolja čini da je naša vlast „baš njihova“. Pa kakva je ova naša vlast i kakvi su njeni rezultati na kraju ove, ne preterano prijatne 2015-e godine, po mišljenju pojedinca koji jako poštuje misao Karla Popera da „bez intelektualnog poštenja nema istinske filozofije“ pa se trudi da neprestano filozofira? „Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano i ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše“ učio je Epikur.
Pre svega, moram otvoreno da priznam da je ova vlast opsesivna. Ne pristaje na manju meru lojalnosti od ljubavi prema sebi, pa od nas njenih podanika lagano pravi edipovce. Ne znam da u savremenoj civilizaciji postoji vlast koja se više poistovećuje – ne sa državom, nego sa narodom, pa sumnju dela naroda doživljava ne kao normalni politički čin, nego kao ljubavno neverstvo. Prosto, ova vlast ne dozvoljava ravnodušnost prema sebi – ili ćete biti sa njom u krstaškom pohodu na blagostanje ili ćete biti izdajnik.
Ova je vlast sklona preteranom obećavanju, što naravno nije ekskluzivnost SNS establišmenta, ali da nam je neko drugi obećavao hapšenja, kao aktuelni ministar policije – ipak nije. Obećavali su nam švedski standard, plate od 10.000 evra, proširenje granica… ali nikada nismo imali direktnih prenosa lišavanja slobode na svim kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Ne mogu da tvrdim da postoji idealna mera demokratije, ali TV prenosi akcija ministarstva policije to sigurno nije.
Ova je vlast obolela i od slabog pamćenja, pa radi upravo isto ono što opravdano zamera prethodnoj. Samo za poslednji pretpraznični vikend otvorena je zaobilaznica od 4km oko Pančeva (naravno mnogo duža i značajnija od 4km obilaznica koje su neštedimice otvarale i demokrate), škola u Novom Pazaru sa „kompjuterima boljim nego u Vladi“ i terminal aerodroma Nikola Tesla sa koga će se „jedino u regionu“ moći direktno u Ameriku… I to sve bez Mrkonjića!
Ova vlast nije u stanju da razlikuje bitno od nebitnog, pa ograničene resurse i materijalna sredstva troši na sasvim marginalne projekte. Tako ministarstvo zdravlja trijumfalno najavljuje krečenje svih bolnica u zdravstvenom sistemu koji je potpuno urušen, sa najvećom stopom kancera u Evropi, sa jednom od najvećih stopa novorođenačke smrtnosti i smrtnosti od masivnih nezaraznih bolesti. Ili je potrebno jednostavno prekrečiti podatak Ujedinjenih nacija da će Srba 2100. godine biti samo 5 miliona, odnosno da se nalazimo u grupi 10 zemalja sa najvećim depopulacionim problemom na svetu?
A ima nas sve manje i zbog toga što je vlast proklamovala jedan nediskutabilni cilj – ulazak u Evropu po svaku cenu. Tako nesporno ubrzavanje evropskih integracija plaćamo činjenicom da nikad hvaljeniji republički budžet ide na odobrenje u MMF. Naravno, MMF hvali budžet jer zabranjuje zapošljavanje u javnom sektoru i tako „štedi“ na platama 32.000 mladih školovanih godišnje, koliko po podacima Svetske banke ode iz Srbije u inostranstvo, gle čuda – upravo u zemlje koje finansiraju MMF! Eto gde su milioni građana Srbije koji će nam tako nedostajati 2100. godine.
Ovoj Vladi želim svaku sreću, jer Srbija nema drugu vladu, a ja drugu Srbiju. Ako se u bilo čemu mogu takmičiti sa prvim i svim drugim ministrima u Vladi onda je to u ljubavi prema domovini. Stoga, neka se Vlada ne ljuti kada mi se učini da njen selfi nije ljubak.
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
