Foto: FoNet / Marko Dragoslavić„Dobro veče slobodni građani i građanke Srbije – 17. put smo ovde pokazujući da ovo društvo ne može krenuti napred dok se stvari ne nazovu pravim imenom, dok se ne kazne odgovorni sa imenom i prezimenom, dok se ne restartuje pravna država.
Prošlo je više od 100 dana od nezamislive tragedije koja nam se desila, više od 100 dana od kada smo na najbrutalniji način suočeni sa potpunim kolapsom društvenog i obrazovnog sistema. Dok smo ridali za izgubljenim životima – škola nam se nasilno i proizvoljno ukidala, zapljuskivale su nas laži sa konferencija za štampu i skupštinske govornice, govor mržnje se izlivao sa nacionalnih frekvencija dolivajući so na žive rane ovog društva.
I pitali smo se, svi mi, poštovani građani i građanke – kako se ovo desilo, kako smo došli do ovog trenutka, kako je moguće da 17 nedelja ova vlast ignoriše bazične zahteve za ozdravljenje ovog društva. Odgovor je, u stvari, vrlo jednostavan jer se nalazi upravo tamo gde je sve počelo – u prosveti.
Kolaps prosvetnog i obrazovnog sistema se nije desio slučajno i preko noći – na njemu se predano radilo kroz svaku neprocesuiranu aferu, kroz prodaje ispita, uvođenja dodatnih predmeta bez konsultacije sa strukom, kroz orkestrirane otpore svakom prosvećivanju i osvešćivanju o dubokoj krizi sa vršnjačkim nasiljem, kroz nemost i ignorisanje institucija na politička zapošljavanja, kroz dozvoljene pritiske i pretnje za popravljanjem ocena, kroz plagijate i kupovine diploma. Ćutanje države, cenzura i samocenzura prosvetnih radnika dovela je do potpunog preokreta vrednosnog sistema.
A osnov i temelj svakog društva jesu vrednosti – one su ideali, putokazi i moralni kompasi za ispravno delovanje. U sociologiji je ovo ilustrovano jednim veoma zanimljivim pojmom – pojmom MERITOKRATIJE – vladavine sposobnih. Kaže se da je dobro i uspešno društvo ono u kojem vladaju i koji vode najsposobniji. Mi upravo živimo u takvom društvu – nema nikakve dileme oko toga. Međutim, ono što je problem je – šta smo mi,, kao društvo, usvojili, prihvatili i dozvolili da bude definicija sposobnosti?
Da li sposobnima smatramo one najvrednije, najprofesionalnije, sa najboljim obrazovanjem i najstručnije – ili su nam najsposobniji oni koji su najglasniji, najbahatiji, oni koji su pronašli i iskoristili svaku rupu sistema za svoju korist, oni koji najbolje lažu i manipulišu, oni bez srama, morala i obraza.
Za učenje, prepoznavanje i praktikovanje bazičnih vrednosti obrazovni sistem i prosvetni radnici su ključni faktor. Međutim,, kada prosvetni radnik svoj posao radi predano,, stručno i tačno onako kao Zakon to od njega traži – on postaje pretnja, on je remetilački faktor ovog sistema. Jer on je taj koji obrazuje i oblikuje mladost društva,, on ima priliku da ih nauči i da im pokaže zašto ne treba da se ćuti i trpi, zašto ne sme da se žmuri na nepravde, kako da se razotkriju laž i manipulacija – i najgore od svega – može da ih nauči da imaju pravo da sve ovo glasno i kažu. Takav prosvetni radnik je problem i treba ga skloniti i ućutkati, kazniti ga disciplinski, osramotiti ga – setimo se samo Platona koji je osuđen na smrt jer je kvario omladinu svojim besedama i dijalozima.
Bez obrazovanja država ne postoji jer je svaka oblast društva rezultat obrazovanja, načina na koji je ono uređeno, stepena poštovanja koje ono ima, važnosti koju mu sistem pridaje. Bez obrazovanja postajemo razjedinjena masa jeftine radne snage koja će biti poslušna, vredna i neće se zamarati pitanjima sindikata ili radničkih prava.
Velika je stvar stati pred 30 očiju sam, samo sa onim što nosiš u sebi. Oni koji nam 10 dana pred početak školske godine uvaljuju nove smernice za rad i uvode novi predmet u školu – to, sigurna sam nisu nikad uradili. Prosvetni radnik podučava celim svojim bićem a ne samo znanjem koje ima – pokret, ton, reč, veština komunikacije, pogled, osmeh ili nedostatak istog,, ali – ono što učenici najviše usvoje, ono što im ostaje i kada odavno nisu više đaci – to su obraz i integritet ljudi koji stajali pred njima.
Pitaju me često – šta će ti sve ovo, zašto si se uplela u ovo blato, pa nije 20 procenata toliko strašno. I nije – istina je. Strašna je misao stati pred učenike kao profesor sociologije i znati da sam se predala, da sam dozvolila lošim đacima da me zaplaše i ućutkaju, znati da će svaka teorija koju budem objašnjavala biti samo beskorisna informacija koju će zaboraviti čim dobiju ocenu.
Mnogi koji su stajali na ovom mestu podelili su svoja teška i tragična iskustva, pokazali nam kako su postali žrtve jednog monstruoznog začaranog kruga koji postoji samo da bi sam sebe hranio kroz silu i moć. Moja borba za ukidanje disciplinske kazne možda se i ne čini tako ozbiljno. Ali ovo nije borba za platu – ovo je borba za opstanak društva, za dostojanstvo profesije, za osnovne principe i građanske slobode i prava. Ovo je borba za vrednosni sistem u kojem će odgovornost, solidarnost, dobrota, pristojnost, empatija ponovo biti kompasi za sve nas a prosvetni radnici svetionici svakom detetu i roditelju.
Dosad 17 puta smo rekli – i ako treba – bićemo još glasniji i uporniji – dok se ne ispune svi zahtevi ovih protesta život se neće vratiti u Srbiju, škole neće sprečiti nasilje smernicama i uputstvima, vrline nećemo razviti kroz nove predmete – dok se dostojanstvo ne vrati svakoj profesiji, dok nam profesorski smerovi na fakultetima ne budu prepuni i dok se ne vrati poverenje u stručnost, znanje i iskustvo.
Zato čemo i sledeće subote biti ovde – do ispunjenja svih zahteva. Živeli!
* Autorka predaje u zrenjaninskoj gimnaziji, govor u Beogradu 26. avgusta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
