Senka Timotija Lesa nad Bosnom

Ovim sporazumom je čak bila predviđena autonomija Sandžaka, pa se čak pominjalo da se Sandžak nađe u granicama Bosne pod uslovima da Bosna ostane u zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom.

Koliko je ovaj sporazum blagonaklono dočekan u Srbiji, toliko se sa podozrenjem gledalo na njega u Bosni od strane SDA, iako je imao blagoslov Alije Izetbegovića.

Do sada je ostalo nejasno zašto nije realizovan.

Tek odjednom je počela negativna kampanja prema njemu.

Da li je ulogu u njegovom razbijanju imao američki ambasador u Srbiji Voren Zimerman ostaće tajna.

Tek, Bosna se našla u ratnom vihoru, a iz rata je izašla sa genocidom nad Bošnjacima, podeljena na dva entiteta, sa ogromnim brojem svojih žitelja raseljenim po čitavom svetu.

Danas je situacija u mnogome slična.

U Bosni se uveliko govori o novom ratnom požaru i mogućoj disoluciji ove zemlje na njena dva postojeća entiteta.

Kao da su stavovi diplomate i analitičara Timoti Lesija pred ostvarenjem.

Kao što je poznato on zagovara tri velikodržavna projekta i nestanak BiH tvrdeći da Bošnjaci ne mogu braniti niti odbraniti Bosnu u konstelaciji uspostavljenih međuentitetskih i susedskih odnosa.

Dakle, po njemu i ne samo njemu, Bosna ne može izbeći svoju disoluciju.

Šta u tom slučaju preostaje od nje?

Odgovor daje sudbina Sandžaka.

Iako potvrđen na Berlinskom kongresu kao istorijski entitet, biće anektiran i podeljen između Srbije i Crne Gore i kao takav izbrisan sa geografske i političke mape.

Sandžačko pitanje je svedeno na manjinsko pitanje bošnjačke zajednice u Srbiji i Crnoj Gori.

Preti li Bošnjacima u BiH slična sudbina?

Pitanje je ne samo teško već je pre svega bolno.

Odgovor bi mogao glasiti – da, preti.

Bošnjaci Bosne bi mogli postati evropski Palestinci.

Rastureni po svetu, skoro etnički očišćeni iz entiteta Republika Srpska, stešnjeni u nekoliko gradova u entitetu Federacija Bosne i Hercegovine, izolovani iz užeg i šireg okruženja, danas ovaj narod odaje otužnu sliku onog naroda koji je u SFRJ ostvario snažnu nacionalnu, političku i kulturnu afirmaciju.

Okvir opstanka se time nužno postavlja u poziciji očuvanja potpunog teritorijalnog integriteta i političkog suvereniteta države Bosne i Hercegovine.

Svaka disolucija Bosne i Hercegovine nužno vodi njenom nestanku i podeli između Srbije i Hrvatske, a Bošnjake svodi na manjinsko pitanje u ovim državama uz potencijalnu nacionalnu čak i versku asimilaciju.

Stoga su Bošnjaci kao narod istorijski pozvani na odbranu i očuvanje bosanske države ili svoj nestanak.

Tu nema nikakve dileme.

Zato, danas, kada je Bosna i Hercegovina međunarodno priznata država, članica UN, anahrono je svako pozivanje na istorijsko dogovaranje naroda kao etniciteta.

Ulazeći u ovakve aranžmane, Bošnjaci sebe dislociraju sa pozicije državotvornog naroda na nivo tribaliteta politički i državno neutemeljenog na određenom državno-istorijskom prostoru.

Otuda pozivi koji dolaze iz Srbije na novi „istorijski sporazum“, sa bolnim istorijskim bekgraundom ranijeg istorijskog sporazuma, za koji neki tvrde da je poslužio kao izgovor za genocid, dobijaju auru svojevrsne političke ucene kontekstualizovane neposrednim ratnim iskustvom.

Međutim, ako nisu mogući ,,plemensko-etnički istorijski dogovori“, prostora za diplomatiju i te kako ima.

Ruku na srce, ne treba mnogo ni pameti ni oštrog vida pa primetiti i znati da su Bosna i Hercegovina i Srbija mnogo više upućene jedna prema drugoj nego što su to Hrvatska i Bosna i Hercegovina.

Ali problem u ovim relacijama sa Srbijom je u tome što je teško razdvojiti njene ekspanzionističke i velikodržavne aspiracije od dobrosusedskih.

Nepriznavanje presuda Haškog tribunala o genocidu u Srebrenici, veličanje ratnih zločinaca kao nacionalnih heroja, suštinsko nepriznavanje nacionalnog identiteta Bošnjaka kroz jezik i druge atribute i podgrevanje secesionističkih aspiracija kroz pojedine političke lidere i velikodržavne projekte, smetnja su uspostavljanju istinskih dobrih međudržavnih i susedskih odnosa između ovih zemalja, a time bratskih odnosa između ova dva bliska naroda.

Stoga se poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Bakiru Izetbegoviću o novom istorijskom sporazumu mora posmatrati kroz kritičku prizmu.

Šta je njegov osnovni cilj?

Dakako da je to spašavanje kože Milorada Dodika, političkog eksponenta ruskih interesa geopolitičke destabilizacije na Balkanu, pogotovu u Bosni i Hercegovini.

Pitanje je – treba li Srbija, odnosno Vučić, uopšte spašavati ovu opskurnu političku ličnost?

Sa stanovišta političkog interesa Srbije koja može platiti visoku cenu zbog njegove samoubilačke politike, očito ne.

Sa stanovišta svoje kampanje za predsednika Srbije na predstojećim izborima, očito da.

Jer kakav bi to Vučić bio otac nacije ako ne bi dobio verifikaciju od Izetbegovića mlađeg i kad ne bi vodio računa o svom bosanskom vazalu i takvom ,,srpskom rodoljubu, patrioti i nacionalisti“, kakav je inače Dodik.

Tako bar izgleda iako su sve gromkiji glasovi Srba iz RS da se radi samo o političkom profiteru, čak hrvatskom agentu kojem je Vučić poslednja slamka za koju se hvata da bi spasio sopstvenu kožu.

Dakle, na Bakiru Izetbegoviću je izbor hoće li biti politički ,,trojanski konj“ Vučićeve politike u Bosni ili čovek sa ličnim i političkim dostojanstvom i integritetom.

Sva ostala pitanja koja se izvode iz ovog sporedna su.

Čak i ona koja ukazuju da spašavajući Dodika, spašava i sebe ili postojeći etnonacionalni koncept vladavine u Bosni triju tzv. konstitutivnih naroda. Valjda su lekcije naučene u proteklom ratu dovoljne. Vreme je za promene a one počinju padom kabadahije iz Laktaša.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara