Senke nad Piksilendom

Danas je u modi dizanje spomenika.

Novi selektor fudbala u Srbiji Dragan Stojković Piksi morao bi da podigne spomenik Aleksandru Mitroviću, koji je u tri kvalifikacione utakmice postigao četiri gola i tako nadmašio dosadašnji rekord Stjepana Bobeka u broju datih golova za reprezentaciju.

Da nije bilo tog, pod znakom navoda „rezervnog“ igrača, jer je došao iz engleskog Fulama, gde je rezervni igrač i sedeo je celo poluvreme protiv Irske na klupi za rezerve, Srbija bi već sada, posle samo tri utakmice, završila kvalifikacije za Svetsko prvenstvo.

Da su samo malo bolji timovi igrali umesto Irske i Azerbejdžana, ko zna koliko bi golova primila ekipa našeg novog selektora.

Jer pazite, u danu kada je Srbija izvukla nerešeno sa Portugalom zahvaljujući previdu sudija, Republika Irska je na svom terenu poražena od Luksemburga 0:1.

Ekipa koja amaterima iz Luksemburga nije mogla dati gol, Piksilendu je čak dva puta zatresla mrežu. Najgore je to što se ništa od balkanskog murdarluka zvanog Fudbalski savez nije promenilo posle iznuđene ostavke predsednika koji se zove Kokeza.

Otišao je Kokeza ali ostali su kokezijanci. Ima li bilo kakvu perspektivu reprezentacija koja iza sebe nema ozbiljnu fudbalsku organizaciju?

Možda bi imala da je na njenom čelu stručnjak tipa Slavoljuba Muslina ili Radomira Antića.

Jer ako reprezentacija do pobede dolazi zahvaljujući vanserijskom umeću i inspiraciji Mitrovića, to znači da ta selekcija nema „kolektivni ego“, kako je timsku igru krstio pokojni Antara.

Prva lekcija koju bi novi selektor mogao da nauči iz ove tri utakmice jeste: Tim se ne sastavlja, tim i igra se stvaraju, a za to je potrebno veliko znanje.

Stojković za sada ima opravdanje jer nije imao vremena ni za dva treninga između utakmica sa Irskom, Portugalom i Azerbejdžanom.

Na njegovu žalost u savremenim uslovima, osim pred samo Svetsko prvenstvo, vreme za stvaranje igre tima ne postoji.

Dok je bio igrač, Stojković je bio transmisija trenerovih ideja jer je bio kreator duha igre na terenu.

Sasvim je međutim druga priča kad treba oblikovati igru jedanaestorice individualaca.

Odnosno od njih napraviti tim.

Individualni kvaliteti se moraju nadopunjavati kao što se pojedini instrumenti orkestra nadopunjuju stvarajući veliku simfoniju.

Piksijev fudbalski orkestar međutim temelji se na soliranju.

Bodove su sve tri utakmice donele solo partiture, pre svega Tadića i Mitrovića.

I dabome, nema igre bez trčanja, ali je nema ni kad se samo besomučno trči, ili kako naši treneri pa i sam Piksi vole da kažu: Kad se „gine“ na terenu.

Veliko je znanje potrebno ne samo kod selektora već i u organizaciji koja se zove Savez da bi se od grupe različitih ličnosti i karaktera stvorila jedinstvena celina.

Tu su i najsitniji detalji važni.

Primera radi, svi reprezentativci znaju da je bivši predsednik Kokeza na to mesto došao kao telohranitelj Vučića.

I da je kao takav smenio Slavoljuba Muslina zato što je odbio da na spisak igrača za Svetsko prvenstvo u Rusiji stavi jednog omladinca Crvene zvezde.

Muslin je smenjen, taj igrač je posle Svetskog prvenstva prodat za velike pare Francuzima.

Nije se snašao pa je pozamljen Nemcima gde je takođe rezerva.

I pored svega toga taj igrač je i danas ponovo reprezentativac.

Sve su to balkanske senke nad Piksilendom. One će postati realnost već na prvoj utakmici sa nekom ozbiljnom reprezentacijom.

Imamo dakle talentovane igrače, imamo selektora velikog igračkog imena i autoriteta, ali nemamo Savez jer je nacionalna kuća fudbala obična transmisija vlasti jednog čoveka.

Dragan Stojković nije svestan da je ušao u okoštalo korupcionaško društvo istomišljenika kojima je lični interes iznad svega i koji ne bi umeli da vode čak ni Kokezin nižerazredni Brodarac.

A koliko je važno imati ozbiljno fudbalsko rukovodstvo najbolje ilustruje slučaj pokojnog Ilije Petkovića.

Odveo je reprezentaciju na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine kao prvi u grupi sa samo jednim primljenim golom na desetak utakmica.

A onda su pred i na samom Svetskom prvenstvu igru preuzeli kokezijanci iz rukovodstva Saveza i proveli smo se kao bosi po trnju.

Samo promena sistema Srbiju spasava, Dragane Stojkoviću.

Autor je novinar