Šeret iz srpske jaruge

Da su se okolo belela stada ovaca, mukala goveda i videli težaci kako žuljavim rukama oru zemlju, i da nije bilo krezavih rupetina rasutih po truckavim putevima oko kojih mora da se meandrira da se ne bi ostalo bez točkova, sve bi ličilo na proleće iz bukvara.

Što ste dalje od Beograda, ljudi je manje. U selima, varošima i gradovima sve se primirilo. Kao u onim situacijama kad neko važan i omiljen premine, pa se meštani, na sat dva, presele na groblje. Na ulicama i trgovima mladi su retkost. Ima ih u većem broju samo oko škola. I uveče oko omiljenih kafića. Dominiraju stariji ljudi. Ili sede uz zidove i ograde svojih domaćinstava, ili kose travu ispred kuća, ili se muvaju oko pijaca, bakalnica i domova zdravlja. I svi, uglavnom, ćute i sa nekim očekivanjem zure uz i niz ulice i sokake. Kao da očekuju da im odnekud bane bolji život, jer ih političari iz godine u godinu uveravaju da „samo što nije stigao“. Podmladak im se preselio u Beograd ili u inostranstvo da tamo nešto prčkajući preživljava, a politički predvodnici su im, od devedesetih, seli na grbaču, ne samo sa porezima i prirezima i skupom robom koju dopremaju odnekud iz daleka, već i sa svojim sve očiglednijim ucenama, lažima, korupcijom, klijentelizmom i sa ogoljenom posvećenošću svojim ličnim i grupno-politikantskim interesima.

Sigurno kod vas u Beogradu nije ovako – upita jedan naš poznanik, brkajlija, koji priđe stolu da nas pozdravi ispred kafanice gde sedosmo da popijemo kafu. Bar tako nam pričaju oni debeloguzi analitičari i njihove gazde na televizijama, nastavi on. Oni stalno glagolje da se po Beogradu radi i gradi, i živi samo tako! Ali mi im ovde u ovoj srpskoj jaruzi na koju je i bog zaboravio ne verujemo ič! Kako da im verujemo kad moji Mara i Darko koji su otišli tamo da žive i rade ne uspevaju da sastave kraj sa krajem! Mara je onaj, kako se to zove, menadžer, a Darko inžinjer, brajkovići moji. Da nije ove baštice ispred prozora i dve kozice iza kuće i penzijice od koje mi vlast uzima dve hiljade svakog meseca, zgrčiše se brkine obrve, oni bi pocrkali od gladi. A mi bismo se ukorepili od plača zbog naše čamotinje i zbog njihove muke da, fala bogu, ne moraju bar jednom u dve nedelje da dođu do nas da preuzmu smok i zelen koje im baba i ja pripremimo. Tad se malo poigramo i nasmejemo sa unučadima i prozborimo po koju reč. Jer Mara i Darko malo pričaju, samo uzdišu!

Na predstavnike opozicije, nastavlja dalje brka, ovde se gleda sa nepoverenjem i prezirom. Gotovo istim kao i prema vlastima. Svi su nas slagali, i lažu! Ne stide se ničega! Bruka jedna! Jedino se uortače kad im se ukaže prilika da neke pare mogu zajedno lakše da lanu. Ili da nekome slome vrat! A odavde pa do druge slične jaruge, u kojoj žive nesrećnici isti kao mi, nije zaplakala beba ko zna od kad. Ponekad kažem babi, ajde da usvojimo neko izbeglo Arapče bez roditelja. A ona me uvek popreko pogleda i zaledi svojim zerdavim očima. Iako vidimo da se sve osipa i propada, verujem da će svi stanovnici ovakvih srpskih jaruga, pa i ja i baba, i dalje glasati za ovu vlast! Jer dok god su ovi na čelu države i opštine, mi jarugaši možemo da budemo spokojni, zato što će naš izbegli porod, ako u međuvremenu ne pobegne u Nemačku, morati bar jednom mesečno da dolazi kod nas po zelen i smok iz baštica i za poneku paricu koju uštedimo za unuke. Koža nam se ježi od pomisli da neke druge vlasti ne zasednu u fotelje, i da nešto ne počne valjatno da funkcioniše u Srbiji. Pa da mi jarugaši, žalosna nam majka, u tom slučaju ne uzmognemo našu decu da viđamo bar jednom mesečno – namignu nam brkati šeret, otpi poslednji gutljaj kafe i žurnim korakom ode prema kući, izvinjavajući nam se u hodu – sutra je Veliki petak, treba da nam stignu Mara i Darko sa unucima!

Autor je profesor Univerziteta u Kragujevcu