Serija „Porodica“, poslednji čin tragedije

I tokom snimanja serije Porodica pitanje koje mi se stalno nametalo bilo je – zašto?

Tog hapšenja se sećam kao relativno sporedne vesti koja se nije ticala normalnog, običnog života koji sam želela da živim i imala osećaj da polako počinjem da živim.

Sećam se da sam se pitala zašto ga ne hapse za bilo šta drugo – spisak je dug.

Besmisleno, kao i kasnija optužnica protiv supruge bivšeg predsednika za zloupotrebu položaja. Dadilja, stan – kao da nismo znali da su za unuka Marka i baba i deda uradili mnogo više od toga.

I da su nastavili da rade.

Prva asocijacija, posle najava serije, bila je pomisao na filmove Hitler, poslednji dani, Moloh, Taurius. I to ostaje kao utisak i posle emitovanja serije.

Verujem da je ta vrsta drame zanimala Vuletića kada je počeo da se bavi ovom temom.

To se moglo naslutiti i iz šturih razgovora sa protagonistima tokom snimanja serije, fantastičnim Borisom Isakovićem i Mirjanom Karanović.

Milanom Marićem. Ne mogu da se setim da je Gordan Kičić ikada govorio o svojoj ulozi.

Datum početka hapšenja – ulazak u čuvenu vilu “ Mir“. Zar je moguće da je ona tako arhitektonski rešena, zar je moguće da izgleda kao bunker?

Kako je živeti u u takvom prostoru? Odlične glumačke kreacije zasenjuju tu vrstu pitanja.

Ne znam u kom su trenutku dobro poznati likovi, ljudi koje su milioni ljudi s pravom krivili za svoju nesreću, za mene postali samo neki ljudi koji se nalaze u situaciji da na malom prostoru odigraju obavezne figure svog bolesnog i patološkog odnosa.

Apsolutno nesvesni sveta oko sebe.

Ostavljeni, izdani.

Isti kao On i Ona.

Mislim da nam reditelj Vuletić ipak nije dozvolio da se opustimo u umetničkom doživljaju, pa su tako počela da oživljavaju sahranjena sećanja.

Onih koji se sećaju. Svega.

I sebe tada i osećanja da nešto nije kako treba. To je, izgleda, saznanje o tome da je posle toliko godina neko imao hrabrosti da napravi korak za dobrobit svoje zemlje i ljudi koji u njoj žive, na svoju štetu.

Taman raskravljeni običnim, normalnim životom koji su želeli da žive i imali utisak da počinju da žive, ljudi su se opet podelili, država je već uveliko bila podeljena, neobaveštena. Sve i što se većina njih slagala da mora u zatvor. Raznim povodima.

Sve su to slike, dokumentarne slike, sećanja, koje prate dramatične situacije u kojima protagonisti psuju, piju i pucaju, onako kako su verujem i živeli. Ostavljeni.

Bez struje i vode, kao i svi mi mnogo puta pre toga; zbog nestabilne elektro mreže, paučine koju su nam bacali na dalekovode i rečenice iz mog života: „Oni će bre nama da bombarduju struju, pa mi smo izmislili struju!“.

Zato što nemamo para da platimo račune, jer smo u beskonačnoj koloni u kojoj ima i traktora koje voze deca.

Iako ne znaš kako je živeti u vili „Mir“ i nemaš baš želju da saznaš kako je kad imaš služavku i vitlaš pištoljem, znaš kako je biti bez struje i vode, znaš kako je grozno. Ponovo neizdrživa empatija sa protagonistima, kao kad ti je žao Lenjina kod Sokurova.

Tajo, Buco, Maco, ćero, ljubav, srećan kraj, tuga, pobeda, majka, otac, Tito, ponovo majka, ponovo tuga, želja za osvetom.

Skoro pa ljudski.

Na tako malo prostora, sa tako malo svetla, Bojan Vuletić nas stavlja u rolerkoster osećanja, a sporednim likovima podseća na tragediju koja je trajala godinama i koja je prethodila tom poslednjem činu.

Mnogo pre odjavne špice i adekvatno upotrebljene pesme „Zemljo moja“, on priziva iz našeg sećanja i ono svetlo, želju da sve bude transparentno, da svaka služba radi svoj posao, što će se kasnije ispostaviti kao tačno. Jer Milorad Ulemek je vojnik. I vozač. I pregovarač. I egzekutor.

I stvarno – gde je Zoran? Sad je bio tu. Ili nije ni bio? Kao što ni Miloševića nije u zatvorskoj ćeliji mrtvog zatekao čuvar zatvora u Srbiji kad mu je doneo dva kuvana jaja, džem, parče hleba i čaj. Dok oni i dalje aplaudiraju po kabinetima.

Zašto serija Porodica?

Zato što je ona, kako se to kaže – tizer za život koji danas živimo.

Autorka je dugogodišnja novinarka Radio Beograda