Serija „Sablja“ i ganjanje istinitosti

Da li bi ovako nešto mogao da izgovori direktor RTS-a, televizije koja je napravila i prikazala igranu seriju „Sablja“, slično ovome što je rekao selektor naše fudbalske reprezentacije posle nerešenog rezultata utakmice sa Danskom – da su autori dali sve od sebe u datim okolnostima?

Bilo bi to nezamislivo i protiv dobrog običaja da se umetnost, kojoj dramski program pripada, svojom ocenom brani od kritika, iako se vrednost umetnosti, a ni njen uspeh, ne mere rezultatom kao u sportu i politici.

Kako smo uspeli da izokrenemo stvari, pa da dobre namere bez obzira na ishode i promašaje pripisujemo fudbalerima i političarima, a da istovremeno od dramskog igranog televizijskog programa i autora serije „Sablja“ očekujemo rezultate koje nije uspela da postigne ni komisija na čelu sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Žarkom Koraćem, ni vlast, ni opozicija, ni mnogobrojni političari s dobrim namerama bliski premijeru, ni policija, ni pravosuđe? Zar nije dovoljno što su autori otvorili bolno i zataškano pitanje ubistva premijera Zorana Đinđića koje se novim problemima i dalje zatrpava već dvadeset godina?
Kako smo došli do ovako nakaznog obrta u društvu i kulturi?

Čim je počelo, emitovanje igrane televizijske serije „Sablja“ izazvalo je različite kritike i komentare koji nas vraćaju na staro višedecenijsko pitanje našeg društva i kulture: Zašto naš igrani televizijski program, dramski i serijski, ne dobija onu pažnju koju imaju film i pozorište, i ne biva svrstavan i vrednovan tamo gde pripada po svojoj strukturi i formi – u okviru dramskog stvaralaštva, već više od pedeset godina biva izložen političkim procenama i sumnjičenjima za izvrtanje istorijskog narativa ili slike stvarnosti, upoređivan samo sa televizijskim informativnim sadržajima, guran u danas već bespoštednu borbu za medijski informativni prostor i različite interpretacije vesti, decenijama prozivan i pozivan na obavezu da odslikava „našu društvenu stvarnost“ i pruži mu podršku – kao u socijalizmu, tako i danas da odgovori na nagomilane nerešene zagonetke naše istorije, politike i kulture – u ovoj tranziciji ka kapitalizmu – kada igrana struktura nema ni moći ni oružja za to – već se bavi, kao i pozorište i film, samo otvaranjem pitanja?

Dok uživamo u razrokim interpretacijama vesti silnih medija kojima smo zatrpani, navijački prateći utrkivanje u fikciji do zbunjivanja i zamagljivanja, mi istovremeno od dramskog umetničkog sadržaja zahtevamo istinitost, objektivnost, jasnu sliku političkog konteksta, savršenu tačnost podataka i istraživači postupak s dokaznim materijalom. Izgleda da smo zaboravili da baš zbog tih naših decenijski praktikovanih očekivanja mnogi dramski programi nisu bili snimljeni ili su, već snimljeni, bili skinuti sa emitovanja čak i u vreme tzv. „zlatnog doba“ televizije kojim se hvalimo.

Zaboravili smo da je za dramu najvažniji princip verovatnosti, uverljivosti radnje kao i doslednost u prikazivanju motiva njenih junaka, a ne stepen istinitosti u rekonstrukciji.

Zašto tražimo od dramskih pisaca i reditelja da ganjaju istinitost, dok se istovremeno divimo političarima na obećanjima i harizmi kojom zamagljuju probleme, istoričarima i novinarima na političkom navijanju, a fudbalerima na dobrim namerama?

Ipak, treba očekivati da kod nas uskoro stasa prava televizijska umetnička kritika obrazovana na drami, ona koja će pratiti i podržati već stasale mlade autore, ona koja dobro poznaje i zakonitosti klasične dramaturgije i režije, kao i „nove tendencije“, baš onako kako stasava kritika za film i pozorište, kritika koja ume da vrednuje delo koje stručno pogleda do kraja – bez nametanja svojih predrasuda i bez usputnog navijačkog dobacivanja.

Zar ne želimo uređeno društvo i kulturu gde se zna šta treba da pruži informativni, a šta umetnički sadržaj, šta istoričari, šta pravosuđe, šta fudbaleri, a šta političari?

Autorka je dramaturškinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.