Šerpovanje i „strelice“ za Krizni štab

U sutonu epidemije Vučić je uspeo da nas ponovo podeli. Neverovatna je naša sposobnost da nijednom ne propustimo priliku da propustimo priliku. Epidemija kovida 19 je bila idealna šansa da se, makar privremeno, ujedinimo i zaličimo na normalan i zreli narod.

Smrtna opasnost koja je od cele planete napravila karantin, trebalo je da Srbiju stavi na safe-mode, da probudi uspavane, da otrezni pijane, da umiri ostrašćene, da unormali poludele, da uskromi bahate, da ukroti svemoćne.

Niko ne bi zamerio opozicionim poslanicima ako bi na posebnoj sednici skupštine sa samo jednom tačkom dnevnog reda, stavili morotorijum na odluku o bojkotu, zauzeli svoja mesta u parlamentu, ubacili kartice i glasali da se u Srbiji uvede vanredno stanje.

Sala je mogla da bude puna, atmosfera ozbiljna, ponašanje izabranih narodnih predstavnika prigodnom trenutku. Nešto poput objave rata, kada se stranačke razlike ostavljaju po strani, kada svi stajemo pod jednu zastavu.

Mogli smo da odglumimo zrelost i da se ponašamo kao odgovorna zajednica koja ima državu  i njene institucije, a ne kao krdo koje ima svoj obor i dalekovidog pastira.

Opravdan je strah da će prevremeno popuštanje represivnih mera aktivirati skriveni detonator koji će biti pokretač revolucionarnog talasa. Teško, gotovo nemoguće je artikulisati nagomilano narodno nezadovoljstvo.

To ne može ni ovako sklepana i dezorganizovana opozicija, a pogotovo ne može vlast koja svakim danom gubi ionako oronuli autoritet.

Simptomatično je da je oštrica kritike javnosti probila prvi zaštitni sloj koji su činili stručnjaci na privremenom radu u politici.

Vlast je oguglala na posprdne nadimke kojima puk čašćava ministra zdravlja, na kafanska ogovaranja pokrajinskog sekretara za zdravstvo, na prebrojavanje Vulina po nacionalnim frekvencijama ili na fotografije iz ranih radova tek ustoličenog nosioca liste SNS-a, preletača Nedimovića.

Oni su ionako poznati po teflon reputaciji – na njih se prljavština ne lepi i lako se operu posle provlačenja kroz blato.

Veliku opasnost predstavlja razočarenje u one koje je država isturila kao svoje zastupnike, kao vanstranačke, politički neutralne eksperte čiju reč moraju da slušaju i državni organi i zabrinuti laici.

Strelice kojima su povremeno gađani članovi Kriznog štaba bile su na nivou zajedljivih komentara dokonih dušebrižnika, lascivnih paparaco fotografija ili stupidnih zamerki onih koji su alergični na opšteprihvaćene autoritete.

Od famoznog/fantomskog Darijinog frizera i njenih sekundarnih seksualnih karakteristika, preko Stevanovićeve Tramp frizure, do Konovog gitarskog solo-koncerta.

Dok je popularni trojac uspešno izigravao gromobran na režimskom krovu, ispod radara narodnog gneva moglo je da prođe nastavljanje radova na „Beogradu na vodi“ gde radnici ne poštuju propisane mere zaštite ili organizovanje koncerata dvorskih trubadura koji zabavljaju mase ispred zastava spuštenih na polja koplja ili podela istih tih zastava, manjeg formata, trajno zgužvane i zapakovane u kineski celofan u službi podizanja patriotskog morala.

Vesića treba podsetiti na proverenu mudrost – kada se barjaci razviju, sva mudrost je u trubi.

Ali, građani pokazuju da njihovo strpljenje nije bezgranično. Medijska aura popularnih eksperata raspršena je poput balona od sapunice.

Postalo je jasno da je udruženim naporom tabloidnih lešinara i režimskih spin-doktora isfabrikovana ushićenost javnog mnjenja prelepom Darijom, koja svakodnevno prkosi virusu odmerenošću i smirenošću koja je rezervisana samo za epske junake, ekstravagantnim Stevanovićem, koji je bio inspiracija za sagu o dr Hausu, i doktorom Konom, koji je u sebi spojio snagu Samsona, odlučnost Golde Meir i mudrost Solomona.

U narednom periodu možemo očekivati još potresnije naslove o korupciji porodice Kisić-Kuburović, o nesposobnosti direktora Infektivne klinike koja može da posluži kao scenografija za snimanje horor ili postapokaliptičnih filmova ili o sklonosti prvog epidemiologa Srbije koji kao hrčak pri napadu panike voli da skladišti ili stotine hiljada neupotrebljenih vakcina ili hiljade neraspakovanih respiratora, uz uspostavljeni milionski račun poreskim obveznicima Srbije.

Narod je s pravom ignorisao egzibicije političara u uniformi struke, ali opasno postaje onda kada maske na stručnjacima kriju uniformisane političare.

Zato i ne čude stare/nove podele koje razjedaju ovo društvo. Utihnuli su aplauzi medicinskim radnicima koji su na početku (nadam se i na kraju) imali aklamativnu podršku društva. Sada je podijum prepušten onima koji proklinju Vučića i onima koji hapse Đilasa.

Režim indukuje podelu na one koji aplaudiraju „najboljem predsedniku“ i one koji navijaju za koronu, na one koji vole svoju državu i one koji patološki mrze penzionere, na one koji poštuju mere i kada im je teško i na sebične gastarbajtere koji se Srbije sete samo kada je njima teško, na one koji nam natčovečanskim naporom obezbeđuju čak i višak respiratora i na one koji bi sebi obezbedili višak čak i na respiratorima.

I tako, dve Srbije se oglašavaju naizmenično. U 20h i 5min vade se šerpe i bukom se manifestuje prkos.

U pola devet, posle završenog unplugged koncerta opozicionog bleh-orkestra, nastupa režimska predgrupa unajmljenih huligana u pokušaju, koji nedostatak naroda kompenzuju pojačalima, nedostatak argumenata mišicama, a nedostatak sijalica u glavi upaljenim bakljama.

Da li treba ponovo upozoravati da je ovako podeljena Srbija, sa novim posttraumatskim sindromom postala minsko polje na balkanskom buretu baruta i da buktinje koje gore sa krovova zgrada mogu samo da potpale ionako kratak fitilj?

Autor je specijalista toksikologije, član Glavnog odbora Demokratske stranke