Šešelj, Ćurković i Zečević „jači“ od Ceptera

Za mlade koji ne znaju o čemu se radi, pre Cepterove priče, kratko objašnjenje događaja od pre skoro dve decenije.

Od ubijanja velike Jugoslavije pravnim naslednikom te države u međunarodnim pa i sportskim organizacijama proglašena je Savezna Republika Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora. Da bi zadržala kontrolu nad svim oblastima u sferi nadgradnje Služba, kako kolokvijalnim jezikom nazivamo policijske institucije bezbednosti, zadržala je pravnu nomenklaturu iz socijalizma u svim ustanovama i organizacijama tzv. civilnog društva. Reč je o delegatskom sistemu upravljanja pomoću kojeg se kontrolisalo trošenje novca koji država izdvaja za sport. O trošenju tog novca dakle odlučivali su izabrani ljudi saradnici Službe, umesto da se kao u privredi, koja je privatizovana makar putem burazerske privatizacije, uvede tržišni princip i tržišni odnos finansiranja sporta.

Kratkom i efikasnom izbornom kampanjom 2004. godine, posle neuspeha na Igrama u Atini, Filip Cepter je ubedio delegate Olimpijskog komiteta, među kojima su bili mnogi istaknuti sportski asovi od fudbalera Dragoslava Šekularca do atletičarke Vere Nikolić, da mora doći do promene u načinu finansiranja. I oni su ga izabrali za predsednika. Ali ne lezi vraže. Kada je od sekretara Komiteta zatražio poslovne knjige da vidi kako se trošio novac dobijen iz budžeta države, dobio je odgovor da to ne može dobiti bez odobrenja Predsedništva u kome su bili dugogodišnji nezamenjivi delegati kojima je naziv sportski funkcioner postao profesija.

Otvoreno su mu poručili da je on tu da im da pare a ne da ih kontroliše. Kao saradnici Službe, organizovali su smenu Ceptera tako što su promenili sve delegate koji su glasali za njega. Evo šta o tome danas kaže Filip Cepter:

„Ja sam u Olimpijski komitet došao ne zbog para, nego da im uredim održiv sistem i finansiranja i sveg ostalog što ide uz to. Ne da molim svaki dan nekog drugog političara da da malo Zvezdi, malo Partizanu ili Olimpijskom komitetu, nego da se zna kao u svim drugim uređenim državama, od bruto nacionalnog dohotka, toliko ide za vrhunski sport. Dodatna sredstva se dobijaju preko marketinga i onda tu nema mesta za političare u upravama. To međutim nisu dozvolili oni koji su unutar sistema. Ne daju da se tako uredi sistem finansiranja sporta iz čistog ličnog interesa. I zato sam ja izašao iz toga jer sam video da ne mogu ništa da uradim.“

Na pitanje kako je podneo tu prljavu igru oko smene, kad je od uspešnog biznismena postao problematični trgovac oružjem, Cepter kaže:

„Ja sam iz ove zemlje otišao kada sam imao 29 godina. Došao sam iz provincije u Beograd, završio fakultet, malo radio i otišao. Nikada nisam imao veze ni sa jednim političarem. Devedesetih godina sam u nekom intervjuu za jednog opozicionara rekao da je jedino svetlo u tunelu. Usledile su direktne pretnje. Šešelj izjavljuje – onaj kriminalac neće se više živ vratiti u Monako, gde je stekao bogatstvo trgujući oružjem. Zbog tih pretnji nisam do kraja devedesetih dolazio u Beograd. Ja na oružje u životu nisam ni pomišljao a kamoli trgovao. To je ta priča da je nemoguće zaraditi putem biznisa. Ja međutim imam kompletnu evidenciju od prvog do milijarditog evra. Sve je evidentirano, nikada ništa nisam zaradio na crno.“

Suština je dakle u tome da su ti isti profesionalni sportski funkcioneri koji su, sudski dokazano, nezakonito smenili Filipa Ceptera i danas rukovodioci u sportu. Ivan Ćurković, koji je nestatutarno prvo bio v. d. predsednika a potom i predsednik Olimpijskog komiteta, kada je Cepter na sudu dokazao da je protivzakonito smenjen, premešten je u Fudbalski savez na funkciju potpredsednika. Nekadašnji član Predsedništva Žarko Zečević, koji Cepteru nije dao da pogleda poslovne knjige, danas je potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Čak je u igri bio i Zvezdan Terzić, proglašen delegatom Fudbalskog saveza u Olimpijskom komitetu umesto Dragoslava Šekularca da bi glasao za smenu Ceptera.

Danas je direktor Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Ali da ne nabrajamo više. Služba je dakle uspostavila takav sistem i u politici i u sportu, da će svako ko predstavlja potencijalnu pretnju ili prepreku na putu održavanja njihove vlasti i moći biti ili fizički uklonjen ili do te mere javno provučen i izblamiran kroz tabloidno blato medija da će se sam povući. Služba svoje ciljeve ostvaruje u Srbiji već više od jednog veka i metastazirala je na najvažnijim i najvitalnijim delovima države i društva.

U pitanju su neformalni centri moći koji nemaju nikakvu odgovornost ali poseduju i fabrikuju, još iz komunističkih vremena nasleđena dosijea za svakog građanina i koriste ih shodno svojim potrebama i interesima. To je ta srpska „duboka država“ koja drži Srbiju u siromaštvu i primitivizmu i ne dozvoljava još da se priključi civilizovanom svetu.

Autor je novinar